Glumac u tužnom režimskom skeču: Zašto su Branislavu Lečiću u „Ćacilendu“ aplaudirali iznajmljeni studenti i Crvene beretke?

I ništa tu ne bi bilo zanimljivo posle toliko decenija, da u liku Sterijinog junaka koji iz ličnih interesa izdaje sve i svakoga, poslednjih nekoliko godina sve češće ne gledamo Lečića.

Sada se to i intenzivira, Leka kao Lepršić uskače na TV Informer, Pink, Happy…, gde god i kad god treba AV i njegovima da se u javnosti okite nekim „znamenitim umetnikom“ koji je vešt na rečima hvale. I to je apsolutno njegovo legitimno pravo, jer „svaka ptica svome jatu leti“.

Skandalozno je što smo ga kao Lepršića videli onomad, u kampu u Pionirskom parku, u otužnoj i opasnoj cirkuskoj predstavi nazvanoj „Ćacilend“, u kojoj je stao uz nekoliko iznajmljenih „studenata koji žele da uče“, statiste raznih fela koji jedva da su ulicom slučajno prošli i pored srednjih škola, a kamoli fakulteta, i uz Crvene beretke – ozloglašene pripadnike DB – ovske Jedinice za specijalne operacije (JSO) koja je rasformirana, čiji su komandant i bivši pripadnik jedinice pravosudno osuđeni za ubistvo premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003.

Sve njih okupio je AV, u panici zbog velikog protesta studenata i građana 15. marta, a vađenje Crvenih beretki iz mraka, njihovo nezakonito aktiviranje i ceo ovaj projekat, služio je za uterivanje straha, propagandu laži i ometanje protesta.

I Lečić, koji je bio ministar kulture u Vladi Zorana Đinđića, kasnije u nekoliko navrata i na visokim mestima u Demokratskoj stranci, odabrao je da pred tim polusvetom u „Ćacilendu“ odigra svoj režimski skeč baš 12. marta, na dan kada je Đinđić ubijen, i da se okoristi njegovim imenom i vrednostima njegovih političkih ideja.

„Kada su me pitali otkud baš danas kada je Zoran otišao, pa on se i borio za mir i pravdu. Oni studenti koji blokiraju rekli su da svi imaju pravo na svoje mišljenje, a ako je demokratija onda mora biti za sve. Podržavam svaku ideju iza koje vi stojite, i da je Zoran Đinđić živ bio bi na vašoj strani“, rekao je u svom nadahnutom govoru iznajmljenim studentima, praćen aplauzima Crvenih beretki!

Naravno da je ovaj nastup degutantan, da je za najružniju stranu istorije, i da je to jedna od najotužnijih manipulacija i skrnavljenje atentata na Zorana Đinđića, što je apsolutno nedopustivo u svakom smislu – moralnom, etičkom, ljudskom, političkom, društvenom, kulturološkom…

Lečić je u svom skeču izbegao da kaže da je Zoran Đinđić ubijen, rekao je da je on „otišao“, pa bi neki od tih mladih ljudi kojima se obraćao u „Ćacilendu“, koji u to vreme nisu bili ni rođeni i možda ne znaju baš dobro istoriju, mogli da pomisle da je Đinđić dobio neku kijavicu, grip, i da je od toga preminuo.

I ne samo to – najsramnije je zloupotrebio ime Zorana Đinđića predstavljajući se kao njegov „vrli intimus“, kao neko ko pouzdano zna i sa najvećom sigurnošću tvrdi da bi on sada, da je živ, „bio na strani studenata koji žele da uče“.

Izgovorio je Lečić te reči obmane lako, sa osmehom, a svestan da to što kaže apsolutno „ne drži vodu“, i da niko na ovom svetu ne veruje da bi Đinđić ikada podržao nekoliko studenata koji stoje uz autokratski režim (makar i besplatno, što ovde očigledno nije slučaj), nasuprot hiljadama svojih kolega i profesora sa fakulteta u Srbiji, koji se svojim mirnim protestima već četiri meseca veličanstveno i hrabro bore za istinu i pravdu, za zakone i rad institucija, za slobodu i bolje društvo za sve građane…

Naravno da se Lečić seća da je Zoran Đinđić ubijen zbog istih demokratskih ciljeva i pokušaja da promeni kriminalni sistem, i naravno da tu njegovu borbu danas, dvadeset dve godine nakon njegove smrti, prepoznaje u studentskim protestima koji su okupili svu pamet, moral i čestitost ove zemlje.

Prosvetare, naučnike, rudare, zemljoradnike, advokate, lekare, radnice i radnike u svim profesijama, sve umetničke esnafe i celokupnu kulturu. To je oko milion ljudi, koji su uprkos zastrašivanju izašli na protest 15. marta, a kako nam svakodnevno pokazuju dešavanja, sigurno ih je širom Srbije bar tri puta više.

Ali, baš kao i šačica iznajmljenih studenata koji stoje u „Ćacilendu“ protiv svojih kolega i profesora, i Lečić je sada u isto tako tužnoj poziciji – nasuprot pametnoj i čestitoj mladosti, nasuprot stotinama glumica i glumaca, nasuprot istini. Nasuprot  i čuvenoj studentskoj Plišanoj revoluciji kod Terazijske česme 10. marta 1991, trodnevnom protestu koji je on vodio, kojim su studenti uspeli da smene tadašnje rukovodstvo RTS – a.

Da je Zoran Đinđić živ, možda bi dao odgovor na njegov nastup u Pionirskom parku. Ili bi, što je verovatnije, kako kažu ljudi koji su ga zaista blisko poznavali, sa svojih gospodskih visina danas izbegao i da ga pogleda u Lečića.