Branka Bogavac: U Kunderi je zauvek ostala težina totalitarizma koji je doživeo u Čehoslovačkoj, a nije hteo da se piše o njegovom disidenstvu nego o knjigama

Kako za Danas ističe Branka Bogavac, književnica koja već decenijama živi i radi u Parizu i lično je poznavala Kunderu, u medijima, na portalima i na društvenim mrežama, njegova druga domovina Francuska, u koju je posle mučne cenzure i progona 1975. emigrirao iz tadašnje Čehoslovačke, odaje mu veliku počast, kao i brojni umetnici.

– Sa Kunderom sam se prvi put srela 1980. na jednoj pariskoj književnoj manifestaciji, bio je vrlo diskretan čovek, nije voleo javnost i publicitet, odbio je tada brojne novinare koji su mu tražili intervju, a sa mnom je prihvatio da razgovara samo zbog toga što sam rekla da sam iz Jugoslavije – seća se Bogavac.

– Bio je čovek čiji je ideal i ideja vodilja građanska sloboda, demokratsko društvo, a bio je mnogo namučen totalitarizmom, maltretiranjima i privođenjima koje doživeo, i jako je patio zbog onoga što preživljava narod u njegovoj zemlji posle ruske vojne intervencije 1968. i Praškog proleća. Totalitarizam, partijska država, cenzura, građanska pobuna i nepristajanje na život opasan bodljikavom žicom, bili su i glavna tema našeg intervjua, kao i njegova kritika istočnoevropskog sistema tih godina. Naš intervju je objavljen 1980. u „Književnoj reči“, na nekoliko strana i sa fotografijom Kundere na naslovnici.

Ali, kako se seća Branka Bogavac, zbog Kunderine priče o građanskoj pobuni odmah je privukao pažnju naših partijskih kontrolora, pa je čak bio i tema na jednom zatvorenom sastanku u SIV-u.

– Jer, iako je Tito te godine preminuo, cenzori i „čuvari poretka“ nastavili su da rade svoj posao. Zahvaljujući kritičaru Gojku Tešiću, tadašnjem uredniku „Književne reči“, koji je stao u odbranu Kundere i njegovog dela, sve se ipak završilo bez problema, ali je te godine Tešić otišao sa mesta glavnog urednika – navodi Bogavac, dodajući da je ovaj intervju objavljen i u njenoj knjizi „Pisanje kao izvor nade“.

– Kad je emigrirao iz Čehoslovačke Kundera je postao zabranjeni pisac, 1978. mu je oduzeto državljanstvo, njegove knjige su izbačene iz biblioteka, o čemu mi je pričao u nekim narednim, privatnim susretima koje smo imali, a kad je 1990. „pomilovan“ više nije imao želju da kroči u nekadašnju domovinu – tu je bio zabranjeni pisac punih dvadeset godina, od 1970. do 1990, i to je bila njegova duboka tuga. Nikada se nije pomirio sa svojom domovinom, iako je u Francuskoj napravio veliku karijeru – navodi Bogavac.

–  „Galimar“, najprestižnija francuska izdavačka kuća, objavila je pre nekoliko godina sabrana dela Milana Kundere, u vrlo luksuznom, svilenom povezu, u biblioteci u kojoj su i dela Joneska i Emila Siorana. Za mene, Kundera će ostati i jedan od najduhovitijih ljudi koje sam srela, pisac velikog dara koji je želeo da se govori o njegovom delu, a ne o disidenstvu i emigraciji, čovek koji je građansku hrabrost i ličnu skromnost smatrao moralnom kategorijom – ističe za naš list Branka Bogavac.

A kako objavljuju francuski mediji odajući počast preminulom velikanu, Milan Kundera nije primljen u članstvo Francuske akademije, i nije dobio Nobelovu nagradu, iako spada u najznačajnije savremene pisce.