Branka Katić: Ovde će biti mnogo bolje kad prestanemo da osuđujemo jedni druge

Nova inscenacija kultne drame Tenesija Vilijamsa, nagrađena Pulicerovom nagradom 1948, u kojoj je jedan od najavangardnijih pisaca otvorio nepoželjne i prećutkivane teme u javnosti, a koje su bile i deo njegove egzistencije – mentalna labilnost, alkoholizam, homoseksualnost…, urađena je u koprodukciji BELEF festivala i Ulysses Teatra, a sa Briona je ispraćena ovacijama publike i dobrim kritikama stručne javnosti.

Posebno Branka Katić, koja je na sceni oživela Blanš Diboa, glavnu junakinju ove drame, a na pitanje Danasa zbog čega joj je ova uloga bila do sada najteža u karijeri, kako je izjavila za hrvatske medije, jedna od naših najznačajnijih glumica kaže: – Izazov su mi bila sva stanja Blanš Diboa, sva njena bol s kojom dolazi kod sestre i njenog muža već potpuno raštimovana.

Prvu traumu je doživela sa šesnaest godina, i sve što joj se posle toga desilo je kao neka loša vožnja u luna-parku. Sve dublje je padala u očaj, u bol, u alkoholizam, i u jedno suštinsko nerazumevanje sa okolinom u kojoj je živela. Rođenjem je bila privilegovana, i Blanš i njena sestra Stela odrasle su na predivnom imanju, imale su guvernante i sve što ta klasa podrazumeva. Ali, lagano, zbog nekih zajmova, imanje je propalo, Blanš je izgubila i roditelje, i ljubav svog života, i sa 65 centi u džepu došla je kod sestre koja živi s nekim zgodnim, ali dosta, da tako kažem, “jednostavnim” Poljakom.

U nekom malom stanu, ona u svojim predivnim haljinama, perjem, krznom pokušava da sakrije kako se oseća i koliko je u poprilično bezizlaznoj situaciji, i ja sam se kao glumica najviše plašila da tokom proba od šest sati dnevno budem u tom njenom stanju. Ali, kako Tenesi Vilijams kaže, njega ne interesuje umetnost ako ne ide do kosti i do krvi, i prosto smo sam shvatili da nema foliranja i nema puta okolo, nema površnosti u našem pokušaju da tumačimo njegove likove – ističe Branka, navodeći da je u jednom trenutku shvatila da mora da se baci u tu vodu, ledenu i brzu.

– Imala sam fantastičnu podršku kolega i Lenku koja nas je toliko dobro vodila, i nije nam dala da bilo šta manje pokažemo od srži i tog nerazumevanja, boli i kompleksa koje svako ljudsko biće nosi u sebi. Zaista nas je neumoljivo vodila ka istini o kojoj je Vilijams pisao. Zato mi je Blanš Diboa najteža uloga. Posle predstave se osećam kao da je tramvaj prešao preko mene, ali – neka.

Za nju lično, kako navodi, ova drama je vrlo aktuelna, važna i jako nas se tiče, jer Tenesi Vilijams govori da ne postoje zlikovci i da ne postoje heroji.

– Kada bi svi pokušali da drugo ljudsko biće zaista vidimo onako kakvo zaista jeste, bez predrasuda, etiketa, bez nečega što nam je vaspitanjem usađeno, i da ga razumemo, to bi sigurno dovelo do toga da ga i zavolimo. Možda je to neka lepa poruka i za naše društvo koje je toliko polarizovano i ima toliko predrasuda i osuđivanja, i bilo bi lepo da pokušamo da se bolje čujemo, da se bolje vidimo, da našu decu gajimo u atmosferi ljubavi, širine i prihvatanja. Kad bismo mi postali bolji jedni prema drugima, i za našu decu bismo napravili neku bolju sredinu.

O tome koliko je naš svet danas još okrutniji od vremena kada se ova drama pojavila, i u smislu ksenofobije i predrasuda prema drugačijem, nasilja u porodici, socijalne i svake druge nepravde, a naročito tog javnog prezira prema gej populaciji čiji smo svedovi upravo ovih dana, Branka ističe da je njoj to aposlutno strašno.

– U ovom komadu, kada Blanš sazna da je njen suprug gej i kada mu na brutalan način kaže da je sve videla i da joj se on gadi, on se ubija od sramote. Strašno je da je toliko mladih ljudi u našoj sredini koji danas osećaju da za njih društvo nema razumevanja, da su primorani da žive u stalnom stresu i sramoti, i da i danas, u 21. veku, mi njima i dalje sudimo, govorimo da su bolesni i da su društvena „patologija“. A homoseksualizam u ljudskoj vrsti postoji od kad je sveta i veka, a mi smo odlučili da ga osuđujemo, isto kao i pre gotovo osamdeset godina kada se „Tramvaj zvani želja“ pojavio, tako da je ovaj komad i dalje toliko bolan i aktuelan. I sve o čemu je Tenesi Vilijams pisao i danas postoji – i strašno nasilje u porodici, i neprihvatanje drugačijeg, i stavljanje etiketa na ljude, i neprepoznavanja neke boli, koja recimo Blanš tera da radi to što radi. Ona kaže: “Bila sam prisna sa mnogim neznancima, samo sam tako mogla da izgubim prazninu u svom srcu” – ističe Branka Katić.

U tom smislu, ona bi volela da ova predstava zaista utiče na publiku, na našu javnost, i da što više ljudi dođe u pozorište da vidi ovu dramatičnu i uzbudljivu pouku.

– Mislim da će nam svima ovde biti mnogo bolje kad prestanemo da osuđujemo jedni druge, kad prestanemo da se svađamo, da budemo nevaspitani i da mislimo kako sve najbolje znamo. Niko ne zna sve najbolje, i sve je relativno. I kad dođe taj momenat kad pokušamo da upoznamo druge i da ih razumemo, i da shvatimo da se neko rodi takav, drugačiji, da je to fiziologija nekog bića, da više nije ni izbor, onda će nam valjda svima biti bolje kad pokažemo ljudskost jedni prema drugima. Zato što iz konflikta i podela nikad ne izađe ništa dobro ni za koga, osim još konflikata, samo još nedaće, nesreće, nasilja.

Autorska ekipa

Na jučerašnjoj konferenciji za novinare u Beogradskom dramskom pozorištu o svojim ulogama u kultnom Vilijamsovom delu govorili su: Vanja Nenadić, koju ćemo videti u ulozi Stele, sestre Blanš Diboa, Miloš Petrović Trojpe (Stenli), Marko Todorović (Mič), a u glumačkoj ekipi su: i Nađa Sekulić (Junis), Jovo Maksić (Stiv), Nikola Malbaša (Pablo), Miloš Lazarov (Doktor), Bojana Stojković (Bolničarka, Meksikanka).

Dramu su preveli Vera Nešić i Dragoslav Andrić, dramaturškinja je Željka Udovičić Pleština, scenografiju potpisuje Zorana Petrov, kostime Bjanka Adžić Ursulov, scenski pokret i koreografiju Staša Zurovac, muziku su komponovali Najdžel Ozborn i Davor Roko. Za scenski govor je zadužena dr LJiljana Mrkić Popović, a za dizajn svetla i dizajn zvuka Andrej Hajdinjak i Marko Kekezović.