Branka Katić: Podržavam Jankovića, želim da ovde bude bolje

Na veliko razočaranje mnogih, glumica koja već 17 godina živi u Velikoj Britaniji i Americi, tek poneko je tu priliku i imao. Branka Katić vratila se u regionalnu kinematografiju ulogom u hrvatskoj seriji „Novine“, koja je za jako kratko vreme dobile epitete najbolje serije snimljene od raspada Jugoslavije. Serija o novinarskoj profesiji zapravo daje tačan presek društva u kome se svakodnevno prepliću politički materijalni interesi, ljudske drame i ambicije. Branka Katić igra Dijanu Mitrović, koja iza sebe ima veliko novinarsko iskustvo, ali koja je od te profesije umorna i razorena. U ekskluzivnom razgovoru za Danas ona govori o ovoj ulozi, zašto ne voli tabloide, ali i zašto je podržala Sašu Jankovića za predsedničkog kandidata. 

*Koliko vam je važna u samoj priči ta angažovana crta? Ipak je to tema koja nas se svih tiče.

– Jako je bitna. Ona nije samo lokalnog karaktera. To se dešava po celom svetu. Mene je bolelo što je kod nas davno novinarstvo prestalo da bude protok informacija, nego je sve počelo da se boji emotivno. Zabolelo me je što svako može svakoga da omalovaži na najprostačkiji način a da to nema nikakve posledice. I kada jedan ružni jezik poput ovog što se dešava sa Trampom u Americi počne da se koristi na svakodnevnoj bazi. Kada su naslovi izmišljeni, kao, na primer, moj naslov ovih dana u poznatom tabloidu u Beogradu. Ja to nikad nisam rekla. Mislim, to je laka tema. To je intervju koji je prenesen iz hrvatskih novina. Ali kada ništa više nema težinu, kada se ničiji rad više ne poštuje, kad svako može da svakoga javno vređa, to onda stvarno pravi jednu paranoičnu atmosferu gde zaista ne znaš gde da se okreneš a da taj šund i to nepoštovanje ne napada sa svih strana. Bitna je serija da shvatimo zašto su neki novinari poklekli. Zašto pravog novinarstva ima samo u još par medija. 

*Je l’ vaš lični protest to što niste pristali da dajete intervjue za neke medije?

– Toliko puta su se te neke novine toliko ružno ponele prema nekim mojim kolegama da sam pomislila da je ovo samo pitanje dana kada ću im i ja biti na tapetu. Ne dopada mi se jezik koji koriste. Ne dopada mi se… ne znam ni da li su ti ljudi, ne kažem svi, uopšte obrazovani za taj posao kojim se bave. Onda sam pomislila, ja i nisam tip koji daje intervjue, kada nema povoda. Sad dajem intervju povodom toga što sam član žirija Festa, ali nemam potrebu da se eksponiram. I taj život u inostranstvu dosta miran me je odvikao od sve te gungule. Jasno mi je da time činim da svi još više žele da razgovaraju sa mnom. To je u ljudskoj prirodi da traže nešto zanimljivo. Ne krijem ništa. Nemam spektakularne vesti. Osim „Novina“, na koje sam jako ponosna, nemam novi film. 

*“Novine“ prikazuju kako se novinari gotovo svakodnevno nalaze pred moralnom dilemom – da li pristati na sve zarad posla i novca ili odustati pa kako god bude. Kako je u glumi?

– Ja se sećam da sam dok sam živela ovde uradila par nekih projekata koji nisu bili po mom ukusu, ali su plaćali račune. Kroz celu svoju karijeru imala sam sreću da sam imala kontinuitet u radu. I da sam nekada i prihvatala neke stvari da ne bih sedela kod kuće, jer mislim da je čak i loše iskustvo dobro iskustvo i da je proces stvaranja bilo kog filma, serije, pozorišne predstave… najdragoceniji proces, gde nešto učiš i o sebi i o tome što pokušavaš da dotakneš. Nekim mladim glumcima sam dala savet da sve ide u rok službe. Čarobno je kad se desi nešto tako dobro poput par filmova u kojima sam igrala. Ali ako radiš bilo koji posao, verovatno ni tebi nije svaki sagovornik dovoljno interesantan, ali to je sve život. Naći neku lepotu u malim momentima, što te možda gura iz tvog komfora da nešto novo pokušaš i bolje razumeš, to je nešto što me interesuje. 

*Za vaš rad u inostranstvu ste rekli da ne znate da igrate uloge koje vam se ne dopadaju…

– Par puta sam igrala uloge koji mi se zaista nisu dopadale, i stvarno kao da dole imam titl – meni se ovo ne dopada. Ne umem da pobedim to.

*Šta vam je to donelo, a šta oduzelo?

– Ako krenem tako da razmišljam, samo ću se rastužiti. Činjenica je da smo sa dvoje male dece otišli u Ameriku, gde je moj muž Džulijan zapravo imao ponudu da bude producent i reditelj epizoda serije „Pratnja“. Ja se sećam da sam mu rekla: „Oni su mali, ja bih njima bila mama gde god da smo na planeti. Tako da idemo gde god treba, samo da samo zajedno“. Posle par godina u Holivudu razmišljala sam kako još uvek nemam radnu dozvolu. Interesantno. Imala sam nekoliko problema, ali sam opet imala sreće. Radila sam tu divnu seriju „Velika ljubav“ i još par nekih serija na HBO-u, film sa Majklom Menom. Zadovoljna sam iskustvom, a opet posle svih ovih godina uloga u „Novinama“ dala mi je takvu slobodu, glumiti na svom jeziku, lik koji zaista mogu bolje da razumem… Ne mogu da kažem da sam nesrećna što živim u Londonu, ali da trava nigde nije zelenija, to sam svakako naučila. 

*Kako raditi u sredini gde vam vrata nisu širom otvorena? Kakve onda ambicije nosite?

– Ja sam imala izbora. Mogla sam da taj engleski savladam savršeno. Ali mi je to bilo… Ne znam. Nije se desilo. Kada su kreativniji pisci, onda se dese i neke uloge gde nisam neminovno izbeglica ili prostitutka. Imala sam nekih zaista dobrih uloga. A za glumački posao uvek vam zaista treba mnogo sreće da budete na pravom mestu u pravo vreme. I ono što ja volim u Engleskoj jeste što ti audicije zaista daju šansu da ako si ti zaista za tu ulogu tim ljudima taj pravi – zaista imaš šansu da je i dobiješ. Naravno da to koliko si veliko ime diktira dosta kastinga. To je neka prepreka jer mene ljudi ovde znaju, a tamo me znaju ljudi iz industrije. Ja se samo nadam da ću ovim poslom moći da se bavim ceo život. Nisam preambiciozna bila nikada, a mislim da mi je karijera koju sam imala u Srbiji pre nego što sam otišla u svet toliko pružila da sam nekako svoj na svome gde god da sam. 

*Čini se ipak da relativno često igrate u Srbiji… 

– I onaj koji nikada nije pogledao nijedan moj film u ovih 17 godina koliko ja nisam tu pogledao ga je sigurno na televiziji. 

*Pomenuli ste da ste Dijanu koju igrate u „Novinama“ drugačije razumeli. Je l’ to zato što igrate na svom jeziku?

– Da, ali i to je zato što te neke likove… Znaš, sedeli smo ovde po kafićima do rane zore. I imam par prijatelja koji su imali veoma destruktivne faze u životu. Ona je drugačija od mene. Moja drugarica pozorišna rediteljka Dara Deluka, koja me zna ceo život, mi je rekla „Mila, toliko mi je drago da te vidim u nekoj ulozi koja je starija od tebe“. To je sasvim divno sažeto da sam stvarno morala  upravo da odem u neke tamne kutke svoje duše da nađem tu despratnost Dijaninu i to neko odustajanje i tu neku nemogućnost da se emotivno približi nekom, da pusti nekog blizu, sva je kao neko bodljikavo prase. Zato je gluma divna zato što istražuješ neke druge živote. 

*Koliko vam je važno šta se dešava ovde? Rekli ste u jednom intervjuu da ste pravo sa aerodroma išli da glasate… 

– Stalo mi je. Otkad smo se vratili u Englesku, meni je srce više na mestu. Zato što sam bliže Beogradu, mogu češće da dolazim, mogu da radim ovde. I stalo mi je. Jako mnogo meni najdražih ljudi živi ovde. Oni su fakultetski obrazovani, kreativni su, ali ovaj sistem im nekako ne da nikakvu garanciju da mogu svojim poslom da se bave na pravi način. A još su pošteni i dobri, pa im je i to, iako ne bi trebalo, hendikep. To što je neko iskren i dobar čovek to ne bi trebalo da nekom bude mana. Stalo mi je da nam bude bolje. 

*Potpisali ste apel Saši Jankoviću da se kandiduje za predsednika…

– Ja Sašu Jankovića ne poznajem lično, ali sam imala priliku da pogledam dosta intervjua s njim. Za početak sama ta činjenica čime se on bavio sve te godine. Da je bio zaštitnik građana to je već jedan ogroman pokazatelj njegove čovečnosti i humanosti i želje da se stvari vrate na neke normalne, legalne i ispravne tokove. Dopada mi se kako čovek priča. Dopada mi se kako je neostrašćen. Dopada mi se kako nikoga ne vređa, što je glagoljiv, što je obrazovan, što je gospodin…. Samo se nadam da će taj njegov odlazak u politiku, jer, bude li nam se svima posrećilo da nam on postane predsednik, neminovno će postati političar, koliko god dosad to nije bio. 

*U pomenutom intervjuu rekli ste da ste se tada iznenadili kako ljudi ne glasaju…

– To se svuda dešava. To se desilo i u Americi, koja je sad dobila naherenu krunu. To je neka letargija pošto je ovde toliko godina teško i pošto toliko godina iste ljude gledaš na vlasti. I toliko godina oni istu priču pričaju o napretku koji samo oni znaju i osećaju. Osećam da su ljudi zaista umorni. Mislim da je jako bitno ostati aktivan u svojoj borbi za ono u šta veruješ, u svojoj veri za ispravne ljudske vrednosti, to je ono što nas čini ljudima. Mislim da situacija nije teška samo kod nas. Ceo svet je u laganom raspadu. Sada kada sam bila na demonstracijama protiv Trampa, meni se skoro plakalo. Samo mi je strašno što ja i svi ti ljudi tu nikada ne bismo koristili ista sredstva u borbi protiv nečega s čim s ne slažemo. Što smo kao ona naša plišana revolucija ’91, što smo tu svi čista srca i što samo uvažavamo tuđe mišljenje i ne damo da se ljudska prava gaze i ugrožavaju, a što se borimo s mračnim silama. 

*Kažete da ste bili na protestima. Koliko ste aktivni u političkom životu u Britaniji?

– Trudim se. Uvek može više. Potpisujem razne peticije. Pisali smo Terezi Mej da ne bi voleli da Tramp dobije tu specijalnu predsedničku posetu. Odbijeni smo. 

*Kako izgleda živeti u Britaniji nakon Bregzita?

– Tako smo bili depresivni nakon Bregzita. To je bila strašna vest. Mnogo prijatelja imam koji su iz Italije, Španije… i koji već 15 godina žive u Engleskoj. Moja prijateljica je udata za Engleza i shvatila je da sada mora iznova da radi sve papire. To vam je kao u ovim našim malim prostorima, kad god krene u radikalizam i mržnju, kad počnu da misle da su bolji od onih koji su potpuno identični njima… Mislim da je budućnost u povezivanju, u uvažavanju… da tako možemo da iznedrimo nešto bolje a ne da se zatvaramo. Mislim da je to zaista nešto unazađujuća pojava. 

*Koliko smo kao društvo odmakli od one večeri kada su Radetu Šerbedžiji pretili pištoljem u Beogradu, čemu ste i vi prisustvovali, budući da smo i nedavno videli šta mu se sve dešavalo u Hrvatskoj?

– Potpuno je strašno pošto je Rade neko od koga ja nikada nisam čula ružnu reč o bilo kome. Neko ko je uvek bio protiv rata. Vrata njihove kuće su uvek bila otvorena za ljude i koje su znali i koje nisu znali. Ja ne znam nikoga ko je darežljiviji od njega i njegove Lenke. Pa mi je stvarno žao kad vidim šta mu se sve dešava. Bila sam nedavno u Pompeji. Kad vidim sve te freske i koliko je taj grad bio prelep, ja stvarno mislim – jesmo li ikud odmakli otad?! Robova još uvek ima. Ali se lepo više ne poštuje toliko. Taj antički svet je u tom smislu bio čaroban.

Najveći dar je to što sam sarađivala sa Šerbedžijom, Dragojevićem, Kusturicom…

Rade Šerbedžija vam je bio profesor, u filmovima Srđana Dragojevića („Mi nismo anđeli“, „Rane“) stekli ste popularnost, a uloga u ostvarenju Emira Kusturica „Crna mačka, beli mačor“ donela vam je internacionalnu karijeru… šta ste glumački dobili od svakog od njih?

– Nisam neki tehničar. Ali možda samo ta šansa da imam iskustva te saradnje sa njima je u stvari najveći dar.

Svi se trudimo da zaradimo svoj hleb

*Imali ste prilike da igrate sa Džonijem Depom, Džudom Loom, Kristijanom Bejlom… šta dobijete kao glumica kada se u istom kadru nađete sa jednom holivudskom zvezdom?

– Ja se uvek trudim sa bilo kim da glumim da svoj posao uradim najbolje što mogu. Kada sa velikim zvezdama glumim, trudim se da ih ne gnjavim između kadrova jer ih svi gnjave pa ne bih i ja. Pa sam odjednom ćutljiva i dobra. Ne bi me prepoznali. Ali mislim da smo svi u istoj situaciji. Svi se trudimo da zaradimo svoj hleb radeći to što radimo.

Festova završnica

Fest svoje 45. izdanje završava u nedelju premijerom filma „Tišina“ slavnog reditelja Martina Skorsezea. Veče pre toga biće uručene nagrade najboljima iz glavnog takmičarskog programa, dok će veče pre priznanja biti podeljena za selekciju Srpski film. Žiriji kojima predsedavaju reditelj Srdan Golubović (u glavnom programu) i glumica Ksenija Marinković (u nacionalnoj selekciji) dodeliće nagrade za najbolji film, najbolju režiju, najbolju žensku i mušku ulogu, najbolji scenario, najbolji debi kao i specijalno priznanje. Najbolja ostvarenja biće reprizno prikazana i dan nakon zatvaranja festivala, a tom prilikom publika će moći da pogleda i filmove za koje se ovih dana tražila karta više – „Mančester na moru“, dobitnik Oskara za najbolji strani film „Trgovački putnik“, „Na telu i duši“, pobednik ovogodišnjeg Berlinala…