Branko Kukić: Živimo u euforiji i dertu populizma

Knjigama koje objavljuje u različitim edicijama od kojih se delima iz filozofije, psihologije i književnosti izdvaja „Alef“ (Borhes, Niče, Jung, Kiš, Crnjanski, Šejka…), i časopisom posvećenim jednoj temi ili ličnosti (Selin, Tesla, Kumranski rukopisi, Mlada Bosna, Hugo Prat, Beket…), Kukić istrajno neguje književni ukus čitalaca a da pritom nikome ne povlađuje. Ni dela „Gradca“ ni časopis ne šepure se šarenilom naslovnih strana: u jednom tonu, sa svedenim likom, crtežom ili jedino naslovom, samosvesno pokazuju da se prave vrednosti ne nalaze u opčinjavanju prostote već u istini i znanju koje nose između korica.

Branko Kukić je pre par godina proglašen za ličnost godine nedeljnika „Vreme“, a dobitnik je i nagrade „Vitez poziva“. Nedavno je objavio dvestoti broj časopisa „Gradac“, posvetivši ga Miroslavu Krleži (priređivač je Vlaho Bogišić).

* Ne nađoste nekog srpskog pisca za jubilej časopisa?

– Budući da je Krleža danas zaboravljeni pisac, moramo ga prihvatiti za mladog pisca koga tek treba otkriti. On bi danas mogao biti kao mladi Rembo – neko ko ismeva i ruši malograđanske norme, kvaziistorijske predrasude, ideološke totalitarne ideje, nacionalistički prostakluk i raspamećenost. U društvima bivše Jugoslavije – čiji je raspad Krleža u nekim trenucima otvoreno predviđao – on bi mogao biti blagotvoran, logičan i spasonosan putokaz. Zbog toga Krleža nije ni hrvatski ni srpski, nego je evropski pisac u svakom pogledu.

* U uvodu kažete da kada se danas pomene Krleža – diže se oluja. Čini se da je posebno jaka u srpskom „ataru“, čak se njegove reči često falsifikuju. Otkuda ta averzija Srba prema Krleži?

– Ta averzija postoji zbog toga što Krležu danas niko ne čita, niti o njemu javno govori (ako izuzmemo Vlaha Bogišića, koji je objavio Krležine Marginalije, Krležinu prepisku sa Belom, doktorirao na temu Krleža u Novom Sadu i priredio ovaj broj „Gradca“). Dakle, o njemu se nešto načulo. To je odraz nepoznavanja suštine problema i straha od istine. Navešću nekoliko slikovitih primera. Na primer, Krleža je tvrdio da pisac mora biti protiv struje vremena, da mora u društvu biti „disident i defetist u odnosu na državu i institucije, na nacije i autoritete“. Veliki umetnici su često bili negacija, negacija i prošlosti i sadašnjosti, a neki su bili negacija i budućnosti. Dalje je govorio da su čovek i društvo postali odraz laži, i da služe laži, pa se Krleža pita „ima li uopće ikakve koristi od izgovorenih istina“. Izabrati i izgovoriti istinu danas je igra sa sopstvenom glavom. Govoreći o tradiciji – o kojoj se ovde poslednjih decenija urla na sva usta, bez ikakvog kriterijuma i mere – Krleža je tvrdio da je to „patetično deklamiranje“ i početak svakog kraja, da je to „nesumnjivi znak tromosti mozga, dara, starosti“ čoveka, kulture i civilizacije. Krleža se zalagao za „maksimalizam u kulturi“, što se danas prezire budući da živimo u euforiji i dertu populizma, što predstavlja odraz primitivizma. Povodom toga je govorio da „vojska mediokriteta ne smije da vodi, jer uvijek vodi krivo. Krivo vodi zato jer ne vidi stvari kakve jesu, pa je prirodno da slijedi laži i utvare“. U vreme komunizma jeretički je govorio da je umetnost uvek bila „glasnik vrhunaravnih poruka“ a ne samo „sjenka ljudskih briga“, i da „značenje ljepote ne leži isključivo u tome da li je ljeva ili desna“ i da se „estetska vrjednost ne mjeri mjerilima njegove neposredne revolucionarnosti u društveno-političkom smislu“. I još nešto je važno rekao, a što uvek i uvek treba imati u vidu, a to je da opšta protivrečnost ne vlada samo u umetnosti nego i u istoriji i u društvu: „sloboda, jednakost i bratstvo pretvorili su se u giljotinu, a demokratija u fašizam“. Dakle, ništa u ljudskom svetu ne trebe uzimati zdravo za gotovo.

* Nedavno ste u SANU govorili da je kriza kulture uvek i kriza društva. S obzirom na kulturu poslednjih decenija, da li to živimo u permanentnoj krizi društva?

– U SANU sam govorio o čemu se danas na „visokim“ mestima niti romori niti govori – da je osnova svakog društva, njegovog napretka i stabilnosti kultura. Rekao sam da mi nismo rešili nijedan problem jer se na početku nismo opredelili za kulturu kao za početak ranih radova za izlazak iz bezdana u koji smo upali. Jer kultura nije samo umetnost, ona je priprema za stvaranje sveopštih vrednosti i uvođenje tih vrednosti u javni život. Jedna od najvažnijih vrednosti je kultura dijaloga. A ovde je u prvom planu mržnja i prezir prema svakom i svemu. Tako „naštimovano“ društvo nema nikakvih izgleda u svetu. Nažalost, to se ne odnosi samo na Srbiju. To je bolest koja je prešla u hronično na čitavom Balkanu, koji je postao gnezdo mržnje. A kultura je ne samo otkrivanje, spoznaja i kritika gluposti, ona je i oblik žrtvovanja. Kada toga nema, onda sve trune na pustom polju jednog ustajalog i užeglog sveta.

* Ukazujete na treš literaturu koja nas truje. Većina onih koji je gutaju to ne primećuje, ali će Vama prebaciti elitizam.

– Ako u ovome što sam rekao ima istine, onda ne možete od amatera i diletanata (kojih je, inače, ova kultura prepuna) očekivati da stvore vrhunska dela koja će imati moć da izgrade neophodne kriterijume i ukuse koji su ovde sada neophodni. To je posao za vrhunske majstore. Oni stvaraju uzore koji mogu da pokrenu zarđalu mašinu koja leži na starom gvožđu, i kisne na bespuću naših dana.

* U stotom broju časopisa „Gradac“ u uvodu ste pitali „Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?“ U dvestotom sada konstatujete: „Nešto od nečega u ničemu. Maskiranje realnosti“. Onda ste predlagali kako krenuti napred; čini se da Vas je ophrvao crni pesimizam?

– Kada sam pisao uvodni tekst za stoti broj „Gradca“ imao sam još nade i zanosa, verovao sam da će doći do velikih – graditeljskih – promena. To vreme je bilo došlo, ali ljudi koji su stigli sa njim bili su neupotrebljivi. To nisu bili ljudi sa vizijama (sem nekoliko izuzetaka) nego ljudi sa interesima. A sa tom ekipom se ne gradi društvo; takvi ga razjedaju i žderu – kao levijatani. Moja nada je bila revidiranje svih vrednosti i uspostavljanje novog sveta oslanjanjem na mlade radne i obrazovane ljude. Ali i ti mladi koji su se sa tim nazovi promenama pojavili ispostavilo se da su isti kao i njihovi preci: vlast i bogaćenje bili su im pod broj jedan. Setite se tih likova koji su se motali oko onih protesta, u vladi Srbije i na svim srpskim gumnima. Danas vidimo da i oni pripadaju društvu mračnih ljudi. A moj uvodni tekst u dvestotom broju koji govori o besmislu, raspadu vrednosti posledica je tog potpunog rasula i razočaranja. Danas ovde više ne leži kamen na kamenu, a kamoli pamet u glavi.

* Završimo sa Krležom: iduće godine biće 75 godina kako je objavio „Pijanu novembarsku noć 1918“. Kome biste je danas namenili?

– Krležinu „Pijanu novembarsku noć 1918“ mladi ljudi – ako imaju imalo snage, hrabrosti i iskrenosti – trebalo bi da prihvate kao svoj manifest i zastavu budući da ceo svet podrhtava pod moralnom i ekonomskom katastrofom. A mi smo u svemu tome samo neko ko nije umeo ni uspeo da oseti barem malo radosti, zadovoljstva, opuštenosti i blagodati kao taj ostali svet, jer nam je život prozujao, jer smo kroz njega prošli kao pas kroz rosu. Krležin značaj je u tome što je na vreme shvatio i jedno i drugo. NJegova smelost bi danas mogla da pokrene ono malo hrabrog sveta koji ovuda tumara bez ikakve podrške. Na nesreću, danas su ovde mladi najnazadniji deo društva. To je tragedija jednog naroda.