Brendan Frejzer ostavlja srce na terenu u filmu „Kit“, ali da li je to dovoljno za Oskara?

Frejzer je omiljeni lik mnogih od nas iz mladosti, ali više zbog svoje simpatične pojave nego kvaliteta filmova u kojima je glumio. Čak dok pišem ovo, bez proveravanja IMDB stranice nisam siguran da mogu da se setim jednog dobrog naslova iz njegove filmografije. Zaboravljen u proteklim godinama u nizu ispodprosečnih produkcija loših akcionih filmova, ovaj glumac je bio više kandidat za učešće u nekom novom Celebrity Big Brother izdanju nego u filmu koji pretenduju na Oskare.

U celu tu priču ulazi Daren Aronofski, kultni reditelj filmova „Rekvijem za snove“ i „Crni labud“. Želeo je da napravi film o gojaznom profesoru na samrti, i samo je Brendana video u glavnoj ulozi. Tu je i bio u pravu, jer kad pogledate pet minuta filma, vi više ne možete ni da zamislite bilo koga drugoga u ulozi naslovnog Kita.

Frejzer je profesor engleskog Čarli, čovek od preko 250 kila, koji dane provodi skoro pa nepokretan u kući. Predaje engleski preko Zuma, u kontaktu je samo sa drugaricom koja je medicinska sestra koja koliko mu i pomaže sa lekovima, toliko i odmaže dok mu donosi kilograme i kilograme junk food-a. Ona ga upozorava da su mu to poslednji dani ako ne ode u bolnicu, međutim, posmatrajući njegov život, shvatamo da je njegov cilj da umre i da je odavno odustao, sve kao proizvod situacije kad mu je partner oduzeo život. Ipak, on ima ćerku iz prošlog života (Sejdi Sink koju znamo iz „Stranger Things“) kojoj želi da ostavi sve što je stekao, ali želi i da joj se približi u njegovim poslednjim danima. U celu priču se uvlači i klinac iz obližnje verske sekte koji mu donosi letke o spasenju i novom rađanju Isusa Hrista, sve sa nadom da će spasiti njegovu dušu.

Ovo troje Čarlijevih posetilaca s vermena na vreme najviše podsećaju na duhove iz Dikinsove „Božićne priče“, pa bi duh prošlosti bila njegova ćerka, duh sadašnjosti prijateljica medicinska sestra, a duh budućnosti mali misionar koji se bori za njegov afterlajf. Baš tu kad krene priča o mogućem afterlajfu i onome što nas sve čeka posle smrti, film drastično gubi na kvalitetu i postaje krajnje ziheraški i oskarovski, ako ovaj poslednji epitet želimo da spomenemo kao uvredu.

Kao što smo već pomenuli, Frejzer zaista ostavlja srce na terenu, i iz tog „fatsuit“ odela izranjaju njegove plave oči pune bola i ljubavi. Međutim, film van njegove sjajne uloge konstantno traži svoje mesto između oskarovske patetike i bizarne drame sa lakšim religioznim sjajem i ne uspeva da do kraja ode ni do jednog od ova dva pola. Ako već pričamo o ovom filmu kao o bizarnoj autorskoj drami, tu se pojavljuje još jedan od problema za Frejzera. U prethodnim godinama se pokazalo da pripadnici Akademije su poprilično strogi kad su u pitanju indie filmovi mračne sadržine, sa otvorenom gej tematikom. Ovaj film počinje scenom u kojoj glavni lik masturbira na gej pornić, što gotovo sigurno će naterati belog, matorog pripadnika Akademije koji treba da glasa za njega da u istom trenutku film i ugasi.

Film je još jedan od korona projekata, pa je i ograničen na statičnost jednog prostora, u čemu se Aronofski, koji je ipak stekao ime na brzim rezovima i spotovskoj režiji ne snalazi uvek najbolje. Ovako verovatno u njegovoj glavi izgleda „Oscar bait“ projekat, ali moraće on još par puta da ispere centrifuga Holivuda njegove bizarnsoti da bi izašao na crtu ostatku oskarovske ekipe.