foto William Soulet Lacalmontie– U odnosu na čovečastvo za mene je čaša dopola prazna, ne dopola puna. Mislim da smo mi jako samodestruktivna vrsta. Postoji previše kultova smrti i tu uključujem i većinu velikih religija, jer, kada sagledate, one su u suštini kultovi smrti. Oni ne veruju u našu planetu, u buduće generacije, oni veruju u neko mesto na nebu, gde idu…
Ali kad podvučemo crtu, naša filozofija je univerzalna. Privlače nas druge kulture primarno zbog onoga što nam je zajedničko, što osećamo da delimo sa emocijama drugih ljudi, u opoziciji prema onome što nas razdvaja – to su samo neka od zapažanja muzičkog genija Brendana Perija, člana dua Dead Can Dance, sastava koji će 12. maja održati koncert u beogradskoj Štark areni.
Ovu najznačajniju svetsku world music i art rok grupu, pored Perija (Brendan Perry) čini i Lisa Džerard (Lisa Gerrard), vokalistkinja veličanstvenog glasovnog umeća.
Opus ovog dua inspirisan je zvukovima Istočne Europe, Bliskog istoka, Azije, Severne Afrike, Mediterana…
Posle nastupa 2019. sastav se ponovo vraća u našu prestonicu. Tim povodom pevač i multiinstrumentalista Brendan Peri dao je intervju za Danas.
Grupa je formirana na samom početku osamdesetih u Melburnu. Čak ste i tada bili avangardni, a vaš zvuk jedinstven… Kako je izgledala vaša mladost, koju je vodila strast prema muzici, i vaše muzičko „putovanje“?
– Kada ste mladi, imate ceo život ispred sebe i vreme nije opterećenje. Čini mi se da drugačiji koncept vremena dobijaš dok stariš – da se tvoj odnos prema vremenu menja na način da shvataš da je sve smrtno. Kako stariš, uviđaš da ti nije ostalo puno vremena, pa ti prioriteti u životu postaju stvari na koje nikada ne bi pomislio dok si bio mlad. A tada smo bili poprilično posvećeni muzici, do te mere da nikada nismo imali „full time“ posao, i naš izbor je bio da nemamo poslove koji zahtevaju puno radno vreme. Bili smo spremni da živimo sa jako malo novca i da prihvatamo neobične poslove. Oboje smo radili noću u kuhinjama italijanskih, francuskih, libanskih restorana da bismo mogli da posvetimo vreme našoj strasti, a to je muzika… Radili smo to godinama… Prvi ozbiljan novac koji smo zaradili nije se dogodio sve do trećeg albuma. Tada smo bili smo u mogućnosti da se ne oslanjamo na državu za novac ili da moramo da radimo. To su moja sećanja – posvećenje. Trebalo je vremena da se naša muzika razvije i mi bili smo spremni da gladujemo za to.
Da se borite za ideje jer su vam predstavljale nešto veliko?
– Da.
Dead Can Dance u svojoj muzici kombinuje raznovrsne kulture, čak i balkansku, i brojne egzotične instrumente. Deluje da, u svetu koji je vođen i podeljen politikom, ekonomijom, industrijalizacijom… vaša umetnost povezuje drugačije kulture i stvara nešto novo. Kako to uspevate?
– Kada ste pod uticajem drugih muzičkih i tradicionalnih kultura, važno je i morate da budete jako oprezni i puni poštovanja… Ipak, na kraju krajeva, muzika je iz tradicionalne došla do toga šta je danas. Vrlina muzičke evolucije i eksperimentalnosti je u tome što su mnogi ljudi u određenim periodima revolucionirali forme i kombinovali ih sa sa drugim formama kako bi stvorili nove muzičke hibride… Istorija muzike je prošla kroz evoluciju. Mi imamo osećaj da smo deo te evolucije i da pomažemo tradicionalnoj muzici da se razvije na načine na koje je drugi ljudi nisu razvili, da stvorimo nove izvore mogućnosti. Ali kad podvučemo crtu, naša filozofija je univerzalna. Privlače nas druge kulture primarno zbog onoga što nam je zajedničko. Ono što osećamo da delimo sa emocijama drugih ljudi. Kada to nađemo, shvatimo da imamo više toga zajedničkog nego politika, geopolitika, neprijateljstvo… i to se i pokazuje. Nas se više tiče univerzalnost i ono što delimo kao zajedničko sa drugim ljudima, u opoziciji prema onome što nas razdvaja. A muzika je savršeni medijum za to.
Zato što „govori“ sve jezike?
– Da.
Vaša muzika se našla u mnogobrojnim filmovima, na primer u „Gladijatoru“. Tu je nenarativni dokumentarac „Baraka“, u čiji saundtrek spada i vaša pesma „The Host of Seraphim“. Dokumentarac je veoma dubok, pun značenja, ali i težak, jer prikazuje slike siromaštva sa svih strana sveta i ljudsku patnju… Da li vam je bitno da muzikom i umetnošću podižete svest ljudi povodom takvih tema, da li umetnost može da doprinese osvešćenju?
– Postoji posebno poštovanje prema prirodi izvan postojanja ljudske vrste. Filmovi poput „Barake“ su fantastični jer podižu svest povodom uticaja, na žalost većinom negativnog, ljudske vrste na planetu. Definitivno ima aspekata toga u onome što mi radimo… Ali u našem radu ima i dosta psihoanalitičkih stvari, posebno u mom radu, i više egzistencijalnog i subjektolikog… O tome koja je naša uloga u životu, šta je značenje, suština života… i takođe u istraživanju ljudskih stanja (Exploring the Human Condition) do određenog stepena. Moje pesme imaju tendenciju da budu više filozofski nastrojene. Više komentarišu ljudsko stanje i planetu, prirodu ljubavi i mržnje i tih stvari koje ljudska bića, kompleksna, kakva jesmo, manifestuju…
U vašim tekstovima postoji i doza pesimizma, čini se da su vam pesme pomalo mračne kada je u pitanju sagledavanje onoga što čovečanstvo čini?
– U odnosu na čovečastvo za mene je čaša dopola prazna, ne dopola puna.
Zašto, da li je moguće izmeniti taj način naše socijalizacije gde ljudi uglavnom teže ličnoj koristi na uštrb svega ostalog?
– Za mene je to pomalo kao demokratija. Demokratiju je jako teško postići. Potrebno je mnogo ratova i patnje i mnogo energije da bi se došlo do nje, a u isto vreme sve to što je dostignuto može biti tako lako izgubljeno. To trenutno primećujemo u mnogim zemljama. Potrebna je neznatna manjina da bi se stvari promenile. Neznatna manjina neukih ljudi koji ne razumevaju istoriju ili nauku, koji su sebični i opsednuti svojim personalnim životima, a ne životima velike većine. To je verovatno koren mog pesimizma u vezi sa čovečanstvom. I čak sada, kada imamo pristup obrazovanju, više nego ikada pre, i cela naša istorija nalazi se na internetu, čak i u tim situacijama internet se koristi uglavnom za dezinformacije. Postoji mnogo mogućnosti, ali mislim da smo mi jako samodestruktivna vrsta. Postoji previše kultova smrti i tu uključujem i većinu velikih religija, jer kada sagledate, one su u suštini kultovi smrti. Oni ne veruju u našu planetu, u buduće generacije, oni veruju u neko mesto na nebu, gde idu…
Ta misao je na tragu Ničea, a kad smo kod nemačkog filozofa, pročitala sam da Vam se ideja za album Dionysus rodila dok ste čitali njegovo delo „Rođenje tragedije iz duha muzike“? Šta je pozadina albuma Dionysus?
– Da, Ničeova knjiga je bila inspiracija… Za mene je ona bila otkrovenje. Niče je bio više nego ičim drugim opsednut muzikom. On u knjizi raspravlja o dve glavne energije koje vode ka kreativnost. Postoji ta divlja dionizijska strana i apolonska koji teži ka redu, metodičnosti, naučnosti u prirodi… Između njih se stvara balans, nešto kao jin i jang. Ono što me je „strefilo“ dok sam čitao – da to ima puno smisla, a potom „boom“, pomislio sam – to je nešto što i Dead Can Dance radi, zato sto je Lisa (Džerard) totalno dezorijentisana, ona improvizuje, poprilično je divlja, peva u „jezicima“, ne na konkretnom jeziku, a ja sam veoma „uređen“, više apolonski tip. Ja radim aranžmane i konstrukcije dela, a Niče kaže da najveća umetnost nastaje kada uspešno ukombinujete oba. Za mene je to bilo otkrovenje, jer kada imate previše jednog nailazi se na haos, ostaje bez forme. A forma je potrebna i to apolonski princip obezbeđuje. Muzici daje formu.
Kada je počela korona, ledila je pomisao da ćemo živeti u svetu bez koncerata, festivala, živih nastupa… Kako ste se vi osećali kao muzičar, s obzirom da se sada stvari vraćaju u normalu, na turneji ste, ponovo dolazite u Beograd, potom nastupate u Hrvatskoj, kakav je osećaj i koji su vaši utisci?
– Mislim da će ovaj nastup biti veoma emotivan zato što je prošlo dve i po godine i otkazali smo tri turneje… Dosta smo novca izgubili pokušavajući da održimo te turneje, a onda došli ni do čega. No, biće emotivno iz mnogo razloga. Moramo da pamtimo milione ljudi koji su preminuli. Iako nemam rođake koji su ozbiljno oboleli ili preminuli, neki ljudi koji dolaze na nastup ostali su bez svojih voljenih osoba… Biće emotivno, a imamo muziku koja će na neki način to da reflektuje – taj momenat tišine. I proteklih godina sam se suočio sa verovanjem da ćemo jednog dana ponovo da sviramo, tako da sam većinu prethodnog vremena proveo radeći na live setovima, pravio aranžmane što je bolje moguće, tehnički, produkciono… Jedna od najvećih promena koje sam napravio jeste uključivanje horskih aranžmana, zato što u bendu imamo šest jako dobrih pevača i deluje kao gubitak da ne iskoristimo njihove muzičke potencijale. Zato sam aranžirao dosta pesama sa horom. Sve to u uverenju da će to, kada se vratimo da sviramo, zvučati najbolje moguće… Mogao sam da provedem vreme radeći na novom albumu, ali sam pomislio – ne, hajde da se fokusiramo na koncerte, da se vratimo fanovima i da napravimo nešto posebno…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
