Brojanica žalopojki

Ta i tako okončala „deca radosti“, što bi trebalo da zvuči ironično, direktni su potomci seljaka i malograđana s brdovitog Balkana koji su se, kao preživeli učesnici Narodnooslobodilačke borbe, i pripadnici Komunističke partije Jugoslavije, nastanili u Beogradu vrlo udobno, a deca im, eto, pametnija, senzibilnija, kudikamo školovanija od njih, i puna darova, polako ali sigurno propadaju u miru koji su ti roditelji izvojevali za njih, za sebe, ali i za druge. Nešto je, izgleda, krhko, da ne kažemo trulo, u tom miru i toj udobnosti, u to previše slobodnog vremena koje su roditelji uručili ovim mladim ljudima na raspolaganje da uče, putuju kao slobodni građani Evrope, zabavljaju se, pevaju i stvore treću najbolju rokenrol scenu u svetu, kao što su im roditelji, nota bene, uspeli da stvore četvrtu najveću antifašističku armiju na svetu.

Ne vrede ništa ti roditelji koji su četiri godine glodali koru drveta, lili krv, ubijali naciste i njihove četnike i ustaše, učili naizust Goranovu „Jamu“, i uz sebe privukli starog Nazora i mladog Ćopića, nadrealistu Koču Popovića da komanduje divizijom i, potom, Andrića, Krležu, a naposletku i starog, reakcionarnog Crnjanskog, koji im je spomenik digao „Romanom o Londonu“! Sad su se navukli na viski, spustili guzice u fotelje, jedni drugima jebu žene kao prasci, po komunistički, ne pitajući ko je kome svojta, i kurac ih zaboli za tekovine revolucije! Decu su razmazili, i ona ih se sada, dabome, gade. Da izbegnu iz sveta svojih roditelja, ali ne i iz njihovih prostranih stanova, i ne bez obilatog džeparca, ove su mladice i ovi mladci izabrali drogu, ili je droga izabrala njih, svejedno, ili nije svejedno. Protiv opijuma za narod, reklo bi se, opijumom za sebe!

Ovaj dramski tekst Markovićeve, „Deca radosti“, u jednoj je razblaženoj varijanti nastavak one beletrističke i dramske linije koja je u drugoj polovini osamdesetih godina, što prateći, što podstrekavajući „događanje naroda“, zahvatila čak i repertoar Ateljea 212, te najludičkije srpske pozorišne kuće, u kojoj više nije bilo Mire Trailović ni njene senke. NJen odlazak, koji je jedna vrsta izgona o kojem se u ovoj čaršiji zavetno ćuti, likvidacija je radosti, eksperimentalnosti i spontanosti izraza koji su umeli da zdušno daju najspontaniji glumci bivše Jugoslavije. I danas, na obeležavanju svoje šezdesetogodišnjice, ono se odlučuje na nastavak one tradicije koja ga je uništila. S tim u družbi ide i onaj dokumentarni film o Ateljeu 212, koji je pre neki dan prikazan na državnoj televiziji, a u kojem nema ni pomena o ljudima i delima koji su mu udahnuli autentičnost. Kažem, Pozorište „Atelje 212“ možda i nije bilo najbolje pozorište u Jugoslaviji, ali je bilo najautentičnije, i ne samo to, bilo je izraz najdublje beogradske autentičnosti, koji je pojela Osma sednica a da je ono do dana današnjeg ne otruje!

Opšte mesto resantimana poraženih u Drugom svetskom ratu, opšte mesto lamentacije nad, u oktobru 1944. godine izgubljenim, takozvanim građanskim vrednostima, koje su zapravo malograđanske vrednosti – jer da su imale ikakvu vrednost, imale bi i razlog i borce da se suprotstave nacizmu, a nisu ih imale – opšta su mesta kojima se hrani drama „Deca radosti“, ta niska slika opštih mesta, kao brojanica žalopojki nad sudbinama onih koji nisu imali snage da se bune, ali su imali lepote i nevinosti u sebi. Koliko mi je poznato, ne samo da nije posrnula cela srpska rokenrol generacija, nego su njeni najbolji izdanci bili i ostali stub kulture otpora šljamu Osme sednice, njegovoj književnosti i dramaturgiji, i njihovom nasleđu. Najzad, oni koji su umrli od droge, nisu umrli stoga što su im roditelji bili u establišmentu Kompartije, nego iz istog onog razloga iz kojeg su umrli njihovi uzori, DŽimi Hendriks, Dženis Džoplin, Džim Morison…

Nizu slika u kojima gledamo sve opšta mesta iz života beskrupuloznih pobednika koji su zauzeli funkcije u sistemu, pridružuju se opšta mesta slika njihove dece koja se prepuštaju narkomanskim užicima/urnisanjima. U te slike utisnut je kič opštih mesta žalopojki i jada, koji koketira s narodnom epikom, bez nedahnuća.

Rediteljka Snežana Trišić nije uložila invencije, koju je još nedavno iskazivala na sceni, da ove slike protumači i, postavljajući ih u kritički kontekst, igri udahne životnosti. One se ređaju jednolično, bez ikakve ideje reditelja, bez komentara i analize, kao da su režirane pod prinudom, cela tri sata. Uzmimo za primer samo to kako Smrt dolazi po svoje, sa krilcima na leđima, kao u kakvom Kindertheateru, da narkomane privede paklu ili raju, svaki put na jedan te isti način, u istom tancu i sa istom pesmom na usnama. Ili, kad grupa žena stilizovano infantilno glumata porođaj, kao kad predškolska deca na rođendanima i kućnim proslavama uzmu da se igraju pozorišta, pa se peče i batrgaju, ne bez dirljivosti, samo zato što su deca, a istovremeno ostavljaju osećaj tuge u srcima starijih, jer imitiraju jedan svet koji odavno već ne postoji.

Mogu lako da zamislim kako s neba na generalnu probu ove predstave silaze da sednu u gledalište i pomognu: Zoran Radmilović, Đuza Stojiljković, Taško Načić, LJuba zvani Moljac, Miladin Butković, Petar Kralj, Bora Todorović, Dragan Nikolić, Baja Bačić, Ružica Sokić, Mihiz, Mira Trailović (tu ću da stanem, jer je spisak imena dug, a i ne da se svima da silaze ovamo), i kako posle tri sata gledanja ćute, a gospođa Trailović veselo uzvikuje: „Mi smo preživeli, deco, a muve su sve pale s plafona!“

U dve reči, vrlo dosadna predstava, vrlo zastarelog scenskog izraza, koji je Ateljeom 212 bio prevaziđen samim njegovim osnivanjem, pre šezdeset godina. A ako hoćete da čujete i pravo ime za stil ovog pozorja, evo ga: socrealizam.