Brus Li je heroj radničke klase

Razmatrajući klasične teme mučeništva, poput onih El Grekovih prikazanja uznesenog Isusa Hrista na platnu „Sveto trojstvo“ (koje je inspirisalo i Manea!) te prostreljenog Svetog Sebastijana, potom odrubljene glave na Karavađovom „Davidu sa Golijatovom glavom“ ili prikovane ruke na njegovom „Raspeću Sv. Petra“, kao i ono Zurbaranovo viđenje Isusa kao žrtvovanog Božjeg jagnjeta na slici „Agnus Dei“ – Simonida Rajčević ovaj pasivan položaj tih legendarnih stradalnika, što na sebe preuzimaju celokupnu ljudsku patnju, prevodi u sasvim novi, telesno angažovani i, onoj navodno unapred predodređenoj sudbini, plemenito suprotstavljeni naboj i gest pop-kulturnog idola Brusa Lija. A ovo je tek samo delić promišljanja teme nanesenog, otrpljenog i doživljenog bola, posmatranog od pamtiveka do našeg apsolutnog ‘sada’, koje od 6. do 27. avgusta možete pogledati na izložbi „Lažni bol“ Simonide Rajčević u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda.

* Od onih vaših „Čudnih talasa“ u Galeriji Zvono 2016, stigli smo do „Lažnog bola“ u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, i to baš ove, neobične godine svačijih života. Možete li da nam za početak objasnite šta se u vašem umetničkom doživljaju sveta odigravalo u pomenutom međuperiodu?

– Za ljude koji su čitav svoj odrasli i profesionalni život proveli u ovoj zemlji, ovakvi periodi nisu ništa neobično. Nekoliko otvaranja koja sam imala kao mlada 1990-ih, proticala su uz demonstracije, kordone policije, vodene topove, baklje i bubnjeve, nasilje i suzavac, strah i neizvesnost. Tek sad mogu da kažem da me to nimalo nije oblikovalo u osobu kakva sam sad – sve što smo doživljavali, proživeli smo ponovo i opet ćemo. Ta reprezentacija nasilja za mene nije nikakav standard, a uz to je i reč o plišanoj agresiji koja nikada nije iznedrila misao, promenu, nasleđe i boljitak.

Nasuprot tome, virus divlje životinje je ono čemu zaista polazi za rukom da poremeti svet u kome živimo: ljudi koji su zdravi nemaju nikakav odgovor na bilo šta što im se događa, a oni bolesni su tihi, nemi i/ili umiru.

Ljudsko društvo može da se ponaša kao da je sve okej, zato što izostaje taj odgovor, ali ja ne bih baš rekla da je sve sasvim u redu. Divim se lekarima, medicinskom osoblju i naučnicima, premda se njima – ako su dobri ljudi – divim i inače. Sve je kao i obično, samo se ljudski užas, pakost, zlo i pritvornost snažnije oseća, jer nema tog sloja zaštite ispod koga možeš da kažeš: TO meni ne može da se desi. Pošto može – zar ne? – i zbog toga ova pretnja uopšte ne razume naše predrasude o ženama, novcu, moći, mišićima, oružju, granicama ili manjinama. Nas to čini još gorima – jer nas izjednačava i u bolesti, i u smrti.

* Na koji način umetnici u stvari izađu iz jednog polja stvaralačke fascinacije, da bi ušli u neki sasvim novi, i koliko je taj proces – da se poslužimo nazivom vaše aktuelne izložbe – lažno ili možda izistinski bolan?

– Taj proces je zapravo uzbudljiv, zabavan, naporan, ali i oslobađajući. Kada se završi jedna izložba, okonča se i taj period života, često i obrnuto. Čovek se neko vreme odmara, u kojoj god situaciji da se nalazi, i kad ponovo prorade snaga i radoznalost, umetnici odmah pokušaju da otvore sledeća vrata percepcije i vide šta je iza njih. Svašta ih čeka, što prethodni put nisu videli, ili nisu stigli da zaista osete.

* Šta je zapravo po vašem mišljenju ‘bol’ ili ono ‘bolno’ u sadašnjem ljudskom društvu?

– Prvo, to je nemogućnost da se prihvate stvari baš onakvim kakve jesu. Zatim, tu su predrasude i kompleksi. Na trećem mestu jeste želja da se grubo dominira i ponizi druga osoba. Konačno, nailazimo na manjak empatije i solidarnosti, a naravno da ima i smrtnih grehova, kao i uvek.

* Da li je istinski ili lažni bol uvek neka vrsta spiritualnog iskustva, možda i obavezno religioznog?

– Lažni bol u kontekstu moje izložbe ima izrazito društvenu i političku konotaciju, svakako ne spiritualnu. Mislim da se ovaj način života, koji svi mi živimo, upravo pokazuje kao prepreka za širenje svesti i spiritualnosti bilo koje vrste. Bol svi doživljavamo i kao različiti izlazimo iz bolnih perioda. Na kraju krajeva, mi smo uvek samo ono u šta verujemo.

* Koji su vas prizori na umetničkim delima iz prošlosti inspirisali da te snažne utiske prevedete u svoj savremeni jezik? Da li su patnje tih davnašnjih ličnosti veće, manje ili jednake sa naizgled banalnim patnjama modernog čoveka u raljama tehnologiziranog kapitalizma?

– Ova izložba ima za temu propitivanje predstava i predrasuda, kao i ljudskog stanja pasivnosti, koje kroz pritisak moći slama pojedinca, uništava porodicu i obmanjuje, ili ako hoćete, laže svakog, pa i samog sebe. Druga mogućnost jeste da to stanje preraste u agresiju, koju možemo videti kao odbranu ili kao napad, sve zavisi od perspektive koju nam mediji ponude. I onda ostajemo sami – a opet zajedno – u našim stanovima, sobama, skloništima, da vidimo kako ćemo mi i naši najbliži preživeti još jedan dan u tome svemu.

* Jeste li možda razmišljali o „Frankenštajnu“ – veoma za svoje i svako vreme hrabre autorke Meri Šeli – dok ste radili na svojim delima? Savremena žena i muškarac trpe raznorazne bolove jednog novog komadanja sopstvenog tela i uma, od kojih se stalno zahteva da se redefinišu, preformulišu, drugačije povežu i – izvrsno funkcionišu, budu živi?

– Nisam. Pročitala sam tu knjigu davno, pa kako je svi oduvek vole, tako i ja. Ovo delo Meri Šeli je uostalom dokaz da umetnost, muzika i književnost stalno daju naznake nekih novih pitanja i odgovora ljudima, kao što to isto čine filozofija i psihologija. Svet se menja kroz sva ta dela koja savremenici stvore, jer dotaknu njima mnoštvo ljudi. Kad pri tom dotaknu i um nekih izuzetnih pojedinaca, izniknu novi, bolji svetovi niotkuda, nastanu odjednom neki novi načini, izumi, ukratko svašta što pomaže, leči i olakšava život takozvanom ‘običnom čoveku’. Mi za to kažemo: civilizacija napreduje. A onda svi ostali dođu da od tog napredovanja naprave smetlište i horor, pa ljudski rod mora sve iz početka – da se razmnoži, da bdi nad pametnom decom i beskonačno se nada da će neko od njih postati novi Tesla, Dilan ili Dražen Petrović, da bismo tako svi mi drugi, obični ljudi, imali šta da iščekujemo i u šta veliko, a ljudsko, da verujemo: u um, dobru nameru i talenat.

* A ko je onda vama i svima nama Brus Li, jedan od junaka vaše izložbe? Da li nas njegova virtuozna veština i neprekidna ornost za borbu protiv zla, još i danas nadahnjuje?

– I u nekadašnjoj Jugoslaviji, a zatim i u Srbiji – Brus Li je doživljavan kao neko ovdašnji. Nikada još nisam upoznala osobu koja govori naš jezik, a da ne zna za Brusa Lija i da ga iskreno ne voli. On je zaštitnik svih nas. ON je heroj radničke klase. Zašto je to tako – pisaće ljudi studije u budućnosti, ili možda neće. Ali, ja sam zadovoljna, dobro smo odabrali. Moje lice se i dalje ozari kad vidim Brusa Lija. Vreme tu baš ništa ne čini.

* Šta ste možda otkrili o sebi i svima nama, kada ste svoju izložbu „Lažni bol“ konačno i uobličili?

– Što veći deo života, religije, nauke i politike ima laž u svom jezgru, i što je više primimo ili plasiramo dalje, a zatim i što se više u društvenu laž ulaže, to je običnoj ženi i muškarcu lakše – da potrči ka sopstvenoj slobodi.

Muzička inspiracija

* Ovog smrtonosnog, i mnogim ljudima realno bolnog proleća, nešto se ponovo desilo sa rokenrolom – on pokazuje svoje stvarno buntovništvo ponovo. Jeste li slušali neku novu, specijalnu muziku dok ste stvarali ovu svoju izložbu?

– Slušala sam novog Kanjea Vesta, novog Dilana koji mi se jako sviđa, novu ploču „Hate for Sale“ Pritendersa, vidim da i moja omiljena Eni Lenoks snima album u izolaciji: njoj ne prija za inspiraciju kad joj je sve okej u životu, a baš se potrudila da sve bude okej. Znate ono – nešto dobiješ, nešto izgubiš.