Brus Li je heroj radničke klase 1Foto: Bojana Janjic

Slikarka Simonida Rajčević obeležava ovaj likovni avgust svojom novom izložbom pod intrigantnim nazivom „Lažni bol“.

Razmatrajući klasične teme mučeništva, poput onih El Grekovih prikazanja uznesenog Isusa Hrista na platnu „Sveto trojstvo“ (koje je inspirisalo i Manea!) te prostreljenog Svetog Sebastijana, potom odrubljene glave na Karavađovom „Davidu sa Golijatovom glavom“ ili prikovane ruke na njegovom „Raspeću Sv. Petra“, kao i ono Zurbaranovo viđenje Isusa kao žrtvovanog Božjeg jagnjeta na slici „Agnus Dei“ – Simonida Rajčević ovaj pasivan položaj tih legendarnih stradalnika, što na sebe preuzimaju celokupnu ljudsku patnju, prevodi u sasvim novi, telesno angažovani i, onoj navodno unapred predodređenoj sudbini, plemenito suprotstavljeni naboj i gest pop-kulturnog idola Brusa Lija. A ovo je tek samo delić promišljanja teme nanesenog, otrpljenog i doživljenog bola, posmatranog od pamtiveka do našeg apsolutnog ‘sada’, koje od 6. do 27. avgusta možete pogledati na izložbi „Lažni bol“ Simonide Rajčević u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda.

* Od onih vaših „Čudnih talasa“ u Galeriji Zvono 2016, stigli smo do „Lažnog bola“ u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, i to baš ove, neobične godine svačijih života. Možete li da nam za početak objasnite šta se u vašem umetničkom doživljaju sveta odigravalo u pomenutom međuperiodu?

– Za ljude koji su čitav svoj odrasli i profesionalni život proveli u ovoj zemlji, ovakvi periodi nisu ništa neobično. Nekoliko otvaranja koja sam imala kao mlada 1990-ih, proticala su uz demonstracije, kordone policije, vodene topove, baklje i bubnjeve, nasilje i suzavac, strah i neizvesnost. Tek sad mogu da kažem da me to nimalo nije oblikovalo u osobu kakva sam sad – sve što smo doživljavali, proživeli smo ponovo i opet ćemo. Ta reprezentacija nasilja za mene nije nikakav standard, a uz to je i reč o plišanoj agresiji koja nikada nije iznedrila misao, promenu, nasleđe i boljitak.

Nasuprot tome, virus divlje životinje je ono čemu zaista polazi za rukom da poremeti svet u kome živimo: ljudi koji su zdravi nemaju nikakav odgovor na bilo šta što im se događa, a oni bolesni su tihi, nemi i/ili umiru.

Ljudsko društvo može da se ponaša kao da je sve okej, zato što izostaje taj odgovor, ali ja ne bih baš rekla da je sve sasvim u redu. Divim se lekarima, medicinskom osoblju i naučnicima, premda se njima – ako su dobri ljudi – divim i inače. Sve je kao i obično, samo se ljudski užas, pakost, zlo i pritvornost snažnije oseća, jer nema tog sloja zaštite ispod koga možeš da kažeš: TO meni ne može da se desi. Pošto može – zar ne? – i zbog toga ova pretnja uopšte ne razume naše predrasude o ženama, novcu, moći, mišićima, oružju, granicama ili manjinama. Nas to čini još gorima – jer nas izjednačava i u bolesti, i u smrti.

* Na koji način umetnici u stvari izađu iz jednog polja stvaralačke fascinacije, da bi ušli u neki sasvim novi, i koliko je taj proces – da se poslužimo nazivom vaše aktuelne izložbe – lažno ili možda izistinski bolan?

– Taj proces je zapravo uzbudljiv, zabavan, naporan, ali i oslobađajući. Kada se završi jedna izložba, okonča se i taj period života, često i obrnuto. Čovek se neko vreme odmara, u kojoj god situaciji da se nalazi, i kad ponovo prorade snaga i radoznalost, umetnici odmah pokušaju da otvore sledeća vrata percepcije i vide šta je iza njih. Svašta ih čeka, što prethodni put nisu videli, ili nisu stigli da zaista osete.

* Šta je zapravo po vašem mišljenju ‘bol’ ili ono ‘bolno’ u sadašnjem ljudskom društvu?

– Prvo, to je nemogućnost da se prihvate stvari baš onakvim kakve jesu. Zatim, tu su predrasude i kompleksi. Na trećem mestu jeste želja da se grubo dominira i ponizi druga osoba. Konačno, nailazimo na manjak empatije i solidarnosti, a naravno da ima i smrtnih grehova, kao i uvek.

* Da li je istinski ili lažni bol uvek neka vrsta spiritualnog iskustva, možda i obavezno religioznog?

– Lažni bol u kontekstu moje izložbe ima izrazito društvenu i političku konotaciju, svakako ne spiritualnu. Mislim da se ovaj način života, koji svi mi živimo, upravo pokazuje kao prepreka za širenje svesti i spiritualnosti bilo koje vrste. Bol svi doživljavamo i kao različiti izlazimo iz bolnih perioda. Na kraju krajeva, mi smo uvek samo ono u šta verujemo.

* Koji su vas prizori na umetničkim delima iz prošlosti inspirisali da te snažne utiske prevedete u svoj savremeni jezik? Da li su patnje tih davnašnjih ličnosti veće, manje ili jednake sa naizgled banalnim patnjama modernog čoveka u raljama tehnologiziranog kapitalizma?

– Ova izložba ima za temu propitivanje predstava i predrasuda, kao i ljudskog stanja pasivnosti, koje kroz pritisak moći slama pojedinca, uništava porodicu i obmanjuje, ili ako hoćete, laže svakog, pa i samog sebe. Druga mogućnost jeste da to stanje preraste u agresiju, koju možemo videti kao odbranu ili kao napad, sve zavisi od perspektive koju nam mediji ponude. I onda ostajemo sami – a opet zajedno – u našim stanovima, sobama, skloništima, da vidimo kako ćemo mi i naši najbliži preživeti još jedan dan u tome svemu.

* Jeste li možda razmišljali o „Frankenštajnu“ – veoma za svoje i svako vreme hrabre autorke Meri Šeli – dok ste radili na svojim delima? Savremena žena i muškarac trpe raznorazne bolove jednog novog komadanja sopstvenog tela i uma, od kojih se stalno zahteva da se redefinišu, preformulišu, drugačije povežu i – izvrsno funkcionišu, budu živi?

– Nisam. Pročitala sam tu knjigu davno, pa kako je svi oduvek vole, tako i ja. Ovo delo Meri Šeli je uostalom dokaz da umetnost, muzika i književnost stalno daju naznake nekih novih pitanja i odgovora ljudima, kao što to isto čine filozofija i psihologija. Svet se menja kroz sva ta dela koja savremenici stvore, jer dotaknu njima mnoštvo ljudi. Kad pri tom dotaknu i um nekih izuzetnih pojedinaca, izniknu novi, bolji svetovi niotkuda, nastanu odjednom neki novi načini, izumi, ukratko svašta što pomaže, leči i olakšava život takozvanom ‘običnom čoveku’. Mi za to kažemo: civilizacija napreduje. A onda svi ostali dođu da od tog napredovanja naprave smetlište i horor, pa ljudski rod mora sve iz početka – da se razmnoži, da bdi nad pametnom decom i beskonačno se nada da će neko od njih postati novi Tesla, Dilan ili Dražen Petrović, da bismo tako svi mi drugi, obični ljudi, imali šta da iščekujemo i u šta veliko, a ljudsko, da verujemo: u um, dobru nameru i talenat.

* A ko je onda vama i svima nama Brus Li, jedan od junaka vaše izložbe? Da li nas njegova virtuozna veština i neprekidna ornost za borbu protiv zla, još i danas nadahnjuje?

– I u nekadašnjoj Jugoslaviji, a zatim i u Srbiji – Brus Li je doživljavan kao neko ovdašnji. Nikada još nisam upoznala osobu koja govori naš jezik, a da ne zna za Brusa Lija i da ga iskreno ne voli. On je zaštitnik svih nas. ON je heroj radničke klase. Zašto je to tako – pisaće ljudi studije u budućnosti, ili možda neće. Ali, ja sam zadovoljna, dobro smo odabrali. Moje lice se i dalje ozari kad vidim Brusa Lija. Vreme tu baš ništa ne čini.

* Šta ste možda otkrili o sebi i svima nama, kada ste svoju izložbu „Lažni bol“ konačno i uobličili?

– Što veći deo života, religije, nauke i politike ima laž u svom jezgru, i što je više primimo ili plasiramo dalje, a zatim i što se više u društvenu laž ulaže, to je običnoj ženi i muškarcu lakše – da potrči ka sopstvenoj slobodi.

Muzička inspiracija

* Ovog smrtonosnog, i mnogim ljudima realno bolnog proleća, nešto se ponovo desilo sa rokenrolom – on pokazuje svoje stvarno buntovništvo ponovo. Jeste li slušali neku novu, specijalnu muziku dok ste stvarali ovu svoju izložbu?

– Slušala sam novog Kanjea Vesta, novog Dilana koji mi se jako sviđa, novu ploču „Hate for Sale“ Pritendersa, vidim da i moja omiljena Eni Lenoks snima album u izolaciji: njoj ne prija za inspiraciju kad joj je sve okej u životu, a baš se potrudila da sve bude okej. Znate ono – nešto dobiješ, nešto izgubiš.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari