Brutalno moderan duh

Svečano otvaranje nove sezone Beogradske filharmonije pod nazivom #zapratibetovena bilo je u znaku dalekosežne uticajnosti genijalnog Ludviga Vana na celokupan muzički stvaralački pejzaž koji je nakon njega usledio, sve do naše sadašnjice.

Jednom raskriljena raskoš inovatorskog bića velikog umetnika, zazvučala je na uvodnom koncertu ciklusa #bratbetoven u punom sjaju svoje mašte pune humora, radoznalosti, tragalačkog podvižništva, virtuoznih zahteva, ali i brutalno modernog duha. Dela koja su uokvirila Betovenov mladalački Prvi koncert za klavir i orkestar u Ce-duru ovom prilikom bila su briljantna „Lirska poema“ Vasilija Mokranjca u uvodu i Malerova Prva simfonija „Titan“ za kraj. Previše sreće za slušaoca u jednoj istoj večeri? Da, svakako.

Pa, već od prvog tona Beogradske filharmonije, pod budnom i znalačkom dirigentskom palicom maestra Gabrijela Felca, otvoren je vibrantan prostor u kojem će se i odvijati celokupan program koncerta. Taj bujni elektricitet Mokranjčeve „Lirske poeme“, sred koje se jedna vanvremenska supstanca uzdiže poput kakvog zvučnog vodoskoka uživo pred nama, spojila je ono starinsko i buduće u kompleksnu celinu dostojnu već više puta pomenutog grandioznog pretka. Slušajući ovo neverovatno delo, osećate istinsku zahvalnost za orkestar koji sa ovoliko delikatnih emocija i majstorskog sviračkog elana pristupa glačanju i podsticanju iskričavosti Mokranjčevog neprolaznog klasika.

Francuski pijanista Žan-Eflam Bavuze, obojio je pak jednim novim kolorom seriozno raspoloženje koje je vladalo do maločas na sceni Velike dvorane Kolarčeve zadužbine. NJegova interpretacija Klavirskog koncerta br. 1 osvetlila je Betovenov kapacitet za duhovitu doskočicu, nestašluk, vic, kalambur ukratko, specijalno u završnom stavu.

Ako je onaj prvi, u Bavuzeovom izvođenju, proticao još uvek u uspostavljanju stabilnog dijaloga sa fino konstruisanim orkestrom, onda je naredni Largo već dosegao zračeću milinu Betovenovog romantičnog srca i otmene filozofije u isti mah, e da bi finalni Rondo-Allegro konačno odskočio u smeru brzih smenjivanja raspoloženja, Bavuzeove šeretske okretnosti u reakcijama i umiljate pronicljivosti u vezi sa Betovenovom začikavajuće veselom prirodom.

Orkestar je sve to vreme odisao zvučnim formatom visoke klase, kao temeljnim podstrekom za pijanističkog solistu i njegove interpretativne namere, dajući im velikodušan odjek u svom džentlmenskom gostoljublju. Za kraj, bili smo još počašćeni atraktivnim Bavuzeovim izvođenjem Koncertne etide op. 13 u ce-molu Gabrijela Pjernea na bis.

Ali, Prva simfonija Gustava Malera, u drugom delu večeri, ispostavila se (ponovo!) kao glavni zgoditak na koncertima Beogradske filharmonije. Ona trijumfalna arhitektonika unutrašnjeg života čoveka sadašnjice u svakom vremenu, naznačena „Lirskom poemom“ Vasilija Mokranjca s početka programa, u Malerovom „Titanu“ jednostavno je eksplodirala u punom sjaju, povevši nas na putovanje po uzvisinama osvešćenog pojedinca. Biti u kolektivu, zajednici ljudi, a opažati svojim sopstvenim čulima, tim do krajnjih granica unapređenim i usredsređenim perceptivnim aparatom, bilo je na određen način iskustvo i bolno i ushićujuće.

Starodrevnost Gustava Malera, u direktnom sudaru sa supermodernim osećanjem svemoći probuđenog individuuma, rezultirala je ovim veličanstvenim delom, koje vas istresa iz svih mlakih lagodnosti učmalog života u povlačenju. Zvuk je snaga, kao da poručuje Maler. O, i te kakva, kada bar slušate ovakvu muzičku alatnicu iz ideala u verziji Beogradske filharmonije.