Brutalnost i sentimentalnost kao u „špageti-vesternu“

Radnja opere se zbiva u logoru rudara u podnožju planinskog masiva u Kaliforniji 1849. i 1850. godine Kalifornijska „zlatna groznica“ je istorijska pozadina drame i opere koja je bila veoma povoljan siže. Ova Pučinijeva opera je apostrofirana i kao „Opera zlatne groznice“ divljeg Zapada Kalifornije. Praizvođenje ove opere je bilo 1910. u Metropoliten operi u NJujorku. Belasko je inscenirao, Toskani dirigovao, Enriko Karuzo je pevao ulogu DŽonsona. Uspeh je, uz enormnu propagandnu kampanju, bio izvanredno veliki. Sledili su 1911. London i Rim, a 1913. Berlin i Beč. Ovo je bilo suptilno sredstvo jednog evropskog kompozitora i ujedno paradni primer jedne transatlantske simbioze umetnosti, kulture i poslovnosti.

Ova opera puna velikih emocija a, ipak, bez ekstremnog patosa premijerno je izvedena 16. marta u Minhenu u Bavarskoj državnoj operi. Zaglušujućim aplauzom publika je pozdravila ovu novu inscenaciju „Kći Zapada“. Anja Kampe kao Mini i Brandon Jovanović u ulozi Dika DŽonsona su briljirali i požnjeli najglasnije i najduže aplauze. John Lundgren (DŽek Rens), Fredi De Tomazo (DŽo) su jednako suvereno pevali svoje uloge.

Režiser Andreas Drezen pokazao je opori i iscrpljujući rad u rudniku i posebne nepisane zakone ovog sveta muškaraca sastavljenog od stranih nadničara. Ali, nekakav optimizam se širi od prvog takta uvertire ove opere. U zapušenom podzemlju rudnika antarcita kreću se užurbano-nervozno rudari sa lampama na kacigama, kocka se, pije i puši. U novoj produkciji „Kći Zapada“ za pultom je dirigent DŽejms Gafigan, šef-dirigent simfonijskog orkestra Lucernu.

On je ovom muzičkom portpuriju davao odlučujući profil. U muzičkoj strukturi ove opere se prepoznaju uticaji Riharda Vagnera (lajtmotiv) i transparentnost jednog Kloda Debisija, ali i dramaturgija zvuka jednog Riharda Štrausa. Još jedna dimenzija zaokružuje ovo akustičko delo – na momente zvuči poput filmske muzike za „špageti-vestern“ Enio Morikonea.

Zakon jačeg je ovde na snazi. Slobodno i nezavisno pravosuđe ovde ne postoji i samo je najmanja intriga dovoljna da se nekome omča o vrat stavi. Ova opora realnost je unekoliko i Pučinijeva socijalna kritika „zlatnog“ Zapada. „Obesite Španca“, urlaju radnici nadničari, pošto je DŽonsonu, difamiranom sitnom delinkventnu, nataknuta omča o vrat. Otvoreni rasizam, raspirivan manipulativnim populizmom, bio je ne samo nekada, već je i danas ostao problem Amerike.

U Drezenovoj režiji slika miljea je veoma uspela, inače bi ova inscenacija delovala muzealno – kao eksponat izložbe koja veliča rudnike uglja na izdisaju. Ovde muzika u visokoj dramatičnosti akcentuira taj duh. Ovde rudar udara na rudara, ovde se pije, kocka.

Žanr vesterna je raslabljen. Deca se u dečijim obdaništima zanimaju pre za „Zvezdane ratove“ nego za Zoro. Nekadašnji Marlboro-kauboj je sasvim ‘out’ sasvim jučerašnja pojava. Ali, Pučinijeva „Kći Zapada“ nije zbog toga postala popularnija. Naprotiv, ona je pala u duboku rupu zaborava – ova opera jednog od najpopularnijih operskih kompozitora izvodi se vrlo retko.

Za to ima više uzroka: nedostaju arije koje publiku razgaljuju, kao recimo „Nessun dorma“ u „Turandot“. Drugi razlog je bez sumnje radnja, koja naginje nekoj vrsti klišea-overkil -a u ovoj specijalno za američku publiku koncipiranu melodramu o zlatnom – divljem Zapadu: saloni, pušeći koltovi, linč-pravda, kao i prevarantska igra pokera na život ili smrt, seks.

DŽon Lundgren, šerif u kožnoj jakni peva snažnim, tačno fokusiranim baritonom, a Brandon Jovanović, verovatno naše gore list u drugoj ili trećoj generaciji, peva elegantni tenor sa tajanstvenim tembrom, bez tenoralnih jecaja i pomalo uzdržano u afektivnosti. Muzička impulsivnost i harizmatična prezentnost karakteriše ovu produkciju. Bavarska državna opera zvučala je od prvog do poslednjeg tona grandiozno. Ovo je bila premijera retko izvođene opere koju je u Minhenu imalo rašta i slušati i gledati. Fulminantno veče!