Budimo se i idemo na spavanje okruženi propagandom

Predstava je inspirisana istraživanjem i putovanjem autorki u najizolovaniju zemlju na svetu koja i dalje pobuđuje pažnju i osudu ostatka sveta – Severnu Koreju, i preispituje ideju slobode u dobu sve većeg globalnog nadzora. U scenskoj formi dobro kontrolisanog turističkog putovanja, autorke suočavaju i ispituju propagandne obrasce i stereotipe totalitarnog režima Severne Koreje i zapadnih neoliberalnih demokratija, te kako se u tom kontekstu reprezentuje i doživljava ideja slobode i kako se njome manipuliše.

* Kako je izgledao vaš odlazak u Pjongjang – od odluke da to učinite, preko viza, putovanja, do tamošnjeg boravka?

Maja: Odluka je bila laka, kad smo rekle da želimo da idemo u Severnu Koreju, kontaktirale smo turističku agenciju u Pekingu koja se time bavi, prijavile smo se za vizu koju je sređivala agencija, i bez problema otputovale. Kad stignete tamo, vi ste sve vreme sa svojom turističkom grupom, u pratnji severnokorejskih vodiča koji se ne odvajaju od vas. Provešće vas kroz sve spomenike i važne lokacije, ali odvesti na neka neuobičajena mesta za turističku turu, kao što je npr. fabrika ili sirotište. Primetno je da se izuzetno trude oko turista, i da im je stalo da se ljudi vrate sa pozitivnim iskustvima.

Olga: Nas su ljudi pitali, da li ste mogli da pričate sa lokalnim stanovništvom, a da se pritom retko prisetimo da kad, npr. odemo u Krakov, isto ćemo zbog jezičke barijere teško komunicirati, isto ćemo ići na određena reprezentativna mesta, i često jesti lokalnu hranu. Našle smo se u performansu turističke ture – put tamo izgleda kao svaka druga turistička tura, samo izvedena do njenog ekstremnog kraja.

* Šta ste tamo otkrile – šta je stvarnost, a šta fikcija u našem odnosu prema ovoj državi?

Olga: Koliko god je nemoguće dobiti punu sliku tokom turističke ture, ono što je postalo odmah očigledno je koliko je stvarna situacija daleko složenija nego što se predstavlja u našim medijima. Mi uglavnom prenosimo vesti vezane za nuklearni program ili često i izmišljene bizarnosti iz političkog života Severne Koreje…

Maja: … ali nikad ne saznajemo o složenostima te zemlje, unutrašnjim kontradikcijama, kompleksnom životu koji se odvija van uobičajene mantre o totalitarnom sistemu. Saznale smo koliko se u Severnoj Koreji polaže na besplatno zdravstvo, obrazovanje i stanovanje, što su one pozitivne strane priče koje niko ne pominje, ili ih olako odbacuje.

* Kako je Severna Koreja postala idealna za projekciju svih stereotipa o „neprijatelju“ zapadnog sveta? Šta zapadnom svetu donosi opipljivi neprijatelj?

Maja: Naš odnos prema Severnoj Koreji i dalje je određen hladnoratovskom paradigmom, a to je ovo što smo pomenule malopre. Kad se jednom kaže totalitarna država, odjednom cela zemlja počinje vrlo redukovano da se posmatra, kao da u njoj postoji samo represivni monolitni režim i podjarmljeni narod koji samo čeka da se oslobodi.

Olga: Propagandna mašinerija redukuje postojeću kompleksnost. Kad pogledate kako se govori o Severnoj Koreji, ispada da je svaki stanovnik te zemlje ili ispranog mozga ili ugnjetavan, a nikad se ni ne pomišlja da eventualno postoje srećni životi, da ta zemlja ima i neke pozitivne vrednosti koje neguje.

Maja: Na takvog neprijatelja lako je isprojektovati sve ono na šta zatvaramo oči kad je kontekst liberalnih demokratija u pitanju. Tako represija, nehumani zatvori, državni nadzor i brojne druge stvari koje su danas sveprisutne u demokratskim društvima postaju glavne osobine nekih drugih, neslobodnih društava, i sačuvaj bože da imaju bilo kakve veze sa nama.

* U kojoj meri mi zapravo živimo u svetu bližem ideji koje stvaramo o Severnoj Koreji nego ta država? Zapravo u kojoj meri govoreći o Severnoj Koreji, govorimo o nama i zapadnom svetu?

Olga: Mi ćemo osuđivati severnokorejski režim zato što ne dozvoljava svojim građanima da se kreću kako im je to volja, kao da ne živimo u svetu u kom je slobodan protok kapitala i robe očigledno daleko preči od slobodnog protoka ljudi – pogledajmo samo žice koje se dižu po granicama da bi zaustavile dolazak izbeglica u Evropu, ili vizne režime. Iz moje perspektive teže mi je da odem u London nego u Pjongjang.

Maja: Ili ćemo govoriti kako Severna Koreja nadzire svoje građane, i praviti se da ne živimo u doba nikad većeg digitalnog nadzora u kome zapadne vlade, uz pomoć privatnih kompanija kao što su Gugl i Fejsbuk, znaju više o nama od nas samih.

Olga: Zbog toga smo od početka znale da predstava neće govoriti o Koreji, nego o nama samima. Suludo je i arogantno očekivati da naših deset dana turističke ture može da nam pruži sveobuhvatni uvid u jednu zemlju, tako da možemo da pričamo o svim nijansama njenog sistema.

Maja: Ali upravo očekivanje da je to moguće, i način na koji se to radi, sugeriše nam da je priča o reprezentaciji Severne Koreje, zapravo priča o tome kako vidimo druge, kako konstruišemo saveznika ili neprijatelja, i kako to može da služi da se zavara trag represivnim praksama koje savremene kapitalističke demokratije obilato sprovode.

* Na osnovu čega se danas meri nečija sloboda?

Olga: Zavisi koga pitate. Sloboda je reč koja ima univerzalno pozitivno značenje, i podjednako je bitna za svaku ideologiju, i u zavisnosti od toga da li ste npr. liberalno, desno ili kao mi levo orijentisani, različito ćete je tumačiti. Eto sloboda tržišta, na primer, neko se vatreno zalaže za nju, a nama se na pomen slobodnog tržišta okreće stomak.

Maja: Često ljudi kažu da sloboda nema cenu, a možda samo mi nemamo sredstava za nju. Zaboravljamo koliko je sloboda uslovljena klasom, rodnim identitetom, seksualnom orijentacijom, bojom kože, državljanstvom… Samo kad počnete da obraćate pažnju, čućete pozivanje na slobodu na svakom koraku, od reklamnih spotova za banke, uloške, life coaching, energetska pića, pa do političkih borbi. Nas ovde zanima koliko je ideal slobode ideološki upotrebljen u kapitalizmu, i šta nam se sve prodaje pod imenom slobode.

* Koliko smo daleko ili zapravo blizu korejskom kultu ličnosti?

Maja: To je jedno od pitanja koja postavljamo u predstavi, da li možemo tako lako da se zgražavamo nad korejskim kultom ličnosti, a da nismo svesni naizgled nevidljivog kulta kapitala koji određuje naše živote. Mozaici sa likom Kim Il Sunga su nam smešni, a u političkim kampanjama sa nasmejanim licima lidera ne vidimo ništa problematično. Ili su nam normalna vezivanja za brendove sa bilborda, svejedno.

Olga: Opet, iščuđavanje nad otvorenim kultom ličnosti u Koreji, odvija se kao da smo sami potpuno imuni na mrežu propagandnih poruka koje nam utiču na živote, od toga za koga ćemo glasati do toga koje ćemo cipele kupiti.

* Kako danas otkriti šta je istina a šta propaganda totalitarnom sistemu u socijalističkoj državi i u neoliberalnoj demokratiji? Mogu li se granice prozreti?

Maja: Propaganda je kao reč dobila negativne konotacije, a u svakom trenutku je naše mišljenje određeno nekom vrstom propagande. Propaganda, kao i druge stvari, utiče svesno ili nesvesno na naše životne i političke prakse. Ali trebalo bi osvetliti kako propaganda radi, koliko utiče na naše emocije, koliko postoji u različitim formama i radi na različitim frontovima.

Olga: Mi lako percipiramo severnokorejsku propagandu kao propagandu, ali retko nam padne na pamet koliko smo izloženi neoliberalnoj propagandi u svojim zemljama. Odličan primer je mantra koja se ovde ponavlja već dugi niz godina, kako nam treba dobra privatizacija, na primer. Ili propaganda koja se kod nas vodi protiv javnog sektora. Mi se budimo i idemo na spavanje okruženi propagandom. Što ne znači da je po sebi propaganda dobra ili loša stvar, mnogo je bitnije da odredimo svoje progresivne političke pozicije, propagiramo njih, i budemo spremni da analitički demaskiramo propagandu retrogradnih političkih praksi.