Buđenje betonskog spavača

Za njih je ”Geneks”, svakako, uvek bio znak da su stigli kući, ako dolaze autoputem, s te strane grada.

Videli su ga i kao gigantski bilbord, kao simbol nekada uspešnog preduzeća koje je propalo, baš kao i zajedničke države koja se raspala, dok su stanari stambenog dela ovog zdanja mučili muku sa liftovima i brojnim pokušajima da se zaustavi propadanje prilazu zgradi na kome je nekad bila i fontana.

Kulu “Genex” znamo i po njenom ekscentričnom detalju – kružnom restoranu-vidikovcu na vrhu (prvog tog tipa u Evropi, prim A. Ć. ) koji se nažalost nikad nije pokrenuo, a koji bi ponudio impozantan panoramski pogled na grad.

Stručnjaci kažu da je u vreme kada je sagrađena osamdesetih godina, to bila i prva pametna zgrada na kojoj su primenjene inovacije u sistemu klimatizacije i grejanja, a kuriozitet je da je betonska fasada još pre useljenja oplemenjena – muralom za koji je 1979. godine angažovan jedan od vodećih umetnika Lazar Vujaklija.

Ovaj soliter, koji se sastoji od dve betonske kule spojene na 26 spratu mostovnom strukturom imao je prvi displej sat na kome se moglo pročitati vreme, datum i temperatura vazduha.

Arhitektkinja Ljubica Slavković u razgovoru za Danas podseća da je Zapadna kapija jedan od arhitektonskih simbola Beograda iz pera arhitekte Mihaila Mitrovića čija ostvarenja mahom imaju odlike tzv. skulpturalnog modernizma i da je mišljena, projektovana i građena kao simbol – ne samo autorovog stvaralaštva ili arhitekture kao takve, već i čitave zemlje, Jugoslavije.

Ta zemlja, kako kaže Slavković, želela je svetu da pokaže svoju snagu, progres, kao i da „samoupravni radnik može izgraditi sve što se može izgraditi i na zapadu“.

– Sedamdesetih godina XX veka jugoslovenska arhitektura i građevinske kompanije se razvijaju već do te mere da postaju snažno oružje spoljne politike, i podižu se i kao simboli progresa i moći države koja je odabrala svoj, treći put – ističe Slavković.

Prema njenim rečima, “reprezentativnost i uloga u međunarodnoj politici koju je arhitektura imala u Jugoslaviji, i čiji je kula ‘Geneks’ snažan nosilac, značajni su nam danas da bismo razumeli sudbinu ovog zdanja“.

– Ta arhitektura simboliše vrednosti i vreme koji su danas nepodobni i koji se svesno i ciljano bacaju u zaborav (ili prekrajaju). Društveni kontekst se uvek čita na izgrađenoj sredini, pa tako „nepodobne vrednosti“ vode ka prepuštanju ovog reprezentativnog objekta propadanju – smatra Slavković.

Ona podseća da je glavni problem kule „Geneks“ neodržavanje i neulaganje.

– To je posebno apsurdno poslednjih godina kada je brutalistička arhitektura snažno u fokusu svetske javnosti, kao i jugoslovenski modernizam u koji su oči sveta uprte u trenutku kada se izlaže u MoMA muzeju u NJujorku. Umesto da naše institucije i uprava odaberu da iskoriste potencijal koji ovo reprezentativno zdanje ima, i za koji se mahom interesuju turisti (koji postaju jedan od vodećih argumenata intenzivne izgradnje u gradu), dešava se upravo suprotno – „nepodobna zgrada“ se ostavlja da propada, u „privlačenje turista“ se ne ulaže sa postojećom istorijom i identitetom, nego se aktivno kreiraju novi, podobniji narativi. Zaštita je važan korak, i dobro je da je zgrada proglašena za spomenik kulture. Pametno i svrsishodno ulaganje u objekat je sledeći, i nadamo se da će on da usledi – ističe Ljubica Slavković.

Ona kao i brojni stručnjaci iz različitih oblasti, ispituje i traga za novim terminima koji bi objasnili naš odnos prema arhitektonskom nasleđu, odnosno, sudbini zanemarenih i ugroženih, a nekada slavljenih zgrada stilova i građevina.

Tako su nastali termini “betonski spavači” i neologizam “nonument” a moglo bi se reći da se oba mogu primeniti na kulu “Geneks”.

Istoričar Vladimir Dulović kaže da Zapadna kapija Beograda sigurno spada u „nonument“, dodajući da ova novostvorena reč, skovana za potrebe projekta na kome je učestvovao, treba da se filtrira kroz veći broj ljudi da bi dobila svoje pravo značenje ali najprostije rečeno, nonument je, kako kaže, opozit „monumentu“, odnosno, spomeniku.

– Ako su se spomenici gradili sa željom da bi se nešto sačuvalo za budućnost, da bi se neko sećanje ovekovečilo u fizičkom prostoru, onda bi nonument mogao da bude nešto što je nekada bio spomenik ili je postojala namera da to bude ali je vremenom zbog promene društvenih i političkih okolnosti zaboravljen, namerno skrajnut ili se pretvorio u neku svoju suprotnost, nešto što treba da se skriva, a ne nešto što bi trebalo da bude svima vidno, očigledno i svima pred očima… U tom smislu je Zapadna kapija Beograda odličan primer nonumenta – objašnjava Dulović.

Prema njegovim rečima, ovo zdanje pravljeno za vreme socijalistčke Jugoslavije trebalo je da bude reprezent njene uspešne arhitektonsko-građevinske produkcije.

– Kula „Geneks“ je bila spomenik grada i kao takva je promovisana, sve do devedesetih kada je sa promenom paradigme taj objekat zaboravljen i kada se tretirao kao ružna komunistička građevina. To je trajalo skoro tri decenije, tek poslednjih 10 godina se to malo promenilo – kaže Dulović.

Prema njegovim rečima, do promene je došlo jer su ljudi postali rasterećeni od toga da je to nešto komunističko obavezno loše, pa su počeli ovo zdanje ponovo da stavljaju na majice, šolje i na ostale suvenire.

– Počeli su da dolaze stranci kojima je brutalizam kuriozitet, a nekima je vrlo drag arhitektonski pravac. Oni su upravo dolazili zbog toga da bi videli ovu građevinu. Da nije bilo njih nama bi verovatno trebalo mnogo više vremena da napravimo pomak ka tome da ovo zdanje postane zaštićeni spomenik i spomenik kulture – smatra Dulović.

On dodaje da je veliki pomak napravljen posle izložbe u MOMI i da smo se tad priključili tom glavnom toku koji se sada razvija i bez nekog našeg prevelikog upliva.

– To zdanje je prepoznato u inostranstvu i mi više ne moramo da se brinemo o tome. To je ono što je meni možda malo smešno, da smo obratili pažnju na ovaj objekat sada kada se u NJujorku proslavio, pa smo se mi kao setili da i mi možemo ga zaštitimo, kad dođu NJujorčani da se ne brukamo… Da ga u Njujorku nisu spomenuli, onda od toga ne bi bilo ništa. Mi bismo pustili da se zgrada „sruši“ – konstatuje Vladimir Dulović.

Pored posvećenih stručnjaka kulom „Geneks“, pre čitave pompe u MOMI, bavili su se dva Dušana u svojoj emisiji „Marka žvaka“ pod naslovom „Čim je vidim, meni bolje“ u kojoj su razgovarali sa stanarima stambenog dela „Geneksa“.

Govoreći o svojim utiscima u odnosu na ovaj soliter, Dušan Čavić kaže da su mu glavne asocijacije komercijalne reklame koje se postavljaju na kulu bližu autoputu i na napušten poslovni prostor.

– Do skoro je tu bila reklama jednog mobilnog operatera i onda je bio dan zastave pa su ovi naši preko toga opalili našu srpsku zastavu ali se ispod i dalje videla reklama tog mobilnog operatera, tako da mi je to slika i prilika na šta je „Geneks“ spao.

On dodaje da su, dok su radili emisiju, saznali da je „Geneks“ imao značajnu kolekciju slika i još mnogo toga ali da je od čitave te zaostavštine komunizma nakon tranzicije jedino ostala „Geneks“ kula.

– Ja bih najviše voleo da se denem u onaj restoran gore i da se taj restoran pokrene i da se vrti u krug – kaže Čavić.

Prema njegovim rečima, tokom snimanja, muvajući se po stambenom delu „Geneksa“, on i njegov kolega Dušan Šaponja uverili su se u fascinantan pogled iz stanova na višim spratovima, kao i u muke stanara koje su imali dok nisu radili liftovi.

– Sama arhitektura zgrade je fascinantna i preporučujem svima da dođu između dve kule i podignu pogled gore. To će im ulepšati makar taj jedan dan – poručuje Dušan Čavić.