Foto Srđan DoroškiVečeras, kada bude svečano otvoreno 67. Sterijino pozorje u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, jedno budno oko će zabeležiti svaki detalj i na sceni, kao i onoga što će se dešavati „iza kulisa“. Pozorišni fotograf Srđan Doroški kreće u svoj „umetnički zadatak“, a ovoga puta, u okviru festivala, od sutra će u foajeu scene „Pera Dobrinović“ publika moći da vidi i njegovu samostalnu izložbu „Oko duše“.
Profesionalnu karijeru izgradio je kreirajući priču kroz vizuelni jezik fotografije.
Kažu da je „nevidljiv dok fotografiše“ što predstavlja iskustvo koje je stekao dugogodišnjim fotografisanjem koncerata klasične muzike, gde je izuzetno važna tišina – i zvučna i vizuelna.
U petnaestogodišnjoj karijeri fotografisao je više od 130 predstava i preko 400 koncerata klasične muzike.
* Godinama ste već angažovani kao fotograf Sterijinog pozorja. Kako se osećate pred Festival. Još je Aleksandar Tišma pisao u svojim Dnevnicima koliko se atmosfera u Novom Sadu promeni pred Sterijino pozorje?
– Ponovo sam tu da kroz Sterijino pozorje beležim predstave koje nam dolaze, momente između predstava, dešavanja na okruglim stolovima, ljude koji će biti tu da uživaju…. Da beležim i budem tu kroz sve što će dani Sterije doneti u Novi Sad. Kako raste rad u svim segmentima pozorišta, kako dolaze neke nove ideje i pristupi, tako se i ja kroz sve to maksimalno trudim da i kroz fotografiju donesem neka nova viđenja i izglede. Uzbuđen sam, volim ovaj festival, a posebna mi je čast što će moja izložba biti u okviru Sterijinog pozorja.
* Naslov izložbe je „Oko duše“ i rekli ste da ste ideju dobili za naslov, u stvari, od ljudi koje ste fotografisali i koji su bili iznenađeni kako ste im „prodrli“ u dušu…
– Da, to mi je najveća satisfakcija, kada čujem od njih tu rečenicu. A zapravo je „oko duše“ igra reči, jer ima dva značenja. Prvo, da je moje fotografsko oko stalno tu negde oko duše osobe koju fotografišem, a drugo značenje je da je moja fotografija oko, kao deo tela nečije duše. Dakle, nije samo realno prikazivanje detalja određenog ostvarenja, već i ta neka čudna energija koju osećam dok fotografišem. Kroz nešto više od 50 izabranih radova, posetioci će prošetati mojim osećajima i mislima koje se rađaju dok sam deo nekog umetničkog dela koje fotografišem.
* Ansel Adams, američki fotograf je jednom rekao da „fotografisati istinito i efikasno, znači videti ispod površine“. Da li možete da evocirate trenutak kada ste vi „videli ispod površine“?
– Sve je to „igra“ i „slučajnost“. Čuvanjem onog detinjeg u sebi, danas sam ponosan jer se bavim krhkom i božanskom umetnosti kroz foto objektiv. Nisam imao plan, nameru i odluku da se jednog dana bavim pretežno, ako mogu reći “scenskom” fotografijom, no slučajnost me je dovela do mog, danas velikog prijatelja i učitelja Feđe Kiseličkog, te priče sa njim o fotografiji… još u mojim dvadesetim godinama, mi smo uplovili u svet fotografije, otvarajući foto studio.
I stalno sam učeći zanat fotografije igrao igru: da bude neobično, da bude interesantno, da bude drugačije. Da nema tog detinjeg u meni i dan danas, pitam se da li bi moja fotografija otkrivala dušu onog koga fotografišem. Jer detinjim pogledom se lišavam svih stega odrastanja i zrelosti koje ponekad u sebi nose ljubomoru, neistinu, strah, iskrivljenost… Mislim da je odgovor upravo u mudrim rečima Ansela – dopuštajući sebi da budem otvoren i iskren prema mojim „modelima“, kroz fotografiju ulazim pod površinu i na površinu javnosti donesem istinu i svu lepotu skrivenu ispod. Zato i volim da budem „oko duše“.
* Koliko ima specifičnosti u pozorišnoj fotografiji?
– Ako ćemo preskočiti osnove postavke i zakonitosti fotografije, pa se bazirati na specifičnost pozorišne, mogao bih navesti da je zatečeno stanje jedno od osnova pozorišne fotografije. Pozorište je igra. To je život koji je osmišljen, pripremljen i izrežiran. Život koji se postavlja pred publiku, igrajući ga kao da je stvarnost čak i kada je fikcija kroz bajku ili maštu na pozornici. Dakle, pozorišna fotografija ima zadatak da beleži momente koji se samo tad dešavaju, koji su jedinstveni. Ali za razliku od fotografije stvarnog života, život na daskama je pripremljen, ali opet stvaran. Pošto je pripremljen, on je na neki način odvojen od stvarnog života čulnim efektima. Neretko su boje scene prenaglašene, ponekad potpuno suprotno prezagašene, tamne, pa onda opet previše svetle… Ekspresije glumaca, kako facijalne, tako i telesne jasno i jako prikazuju promene, stanja, osećanja Sve je kao u stvarnom životu, samo sa mnogo bržim promenama i jačim apostrofiranjima. Tu fotografija ima svoju osobenost da vreba, pronalazi emociju, poruku kroz sve što se u jednom momentu pojavi. To može biti zamka, može se veoma lako pobeći u „šarenilo“ i kroz pun kolorit koji se pruža u većini scenskih ostvarenja, lako se može zalutati i izbeći neki bitan detalj.
* Dakle, fotografsko oko mora biti spremno i „na angro i na detalj“?
– Kroz moje dugogodišnje iskustvo, detalj u scenskoj fotografiji igra završnu ulogu. Ne kažem da kadrovi totalne scene nisu bitni, no samo želim istaći da je detalj taj koji u mnogome pomaže gledaocu da oseti određeno umetničko delo.
* Da li vam je rad na nekoj predstavi bio posebno dragocen, ili saradnja sa nekim rediteljem, glumcem…. koji su vama, za vašu umetnost bili posebno dragoceni?
– Za saradnju sa rediteljima, moj je posao dosta specifičan, mislim da mi je samo jednom jedan reditelj, ne sećam se tačno koji, nešto sugerisao pred fotografisanje. Da ne zvuči da se hvalim, ali nikada niko do sada nije nešto komentarisao, već je samo po prijemu mojih fotki rekao da su odlične ili dobre ili super. Posebno su svoje oduševljenje istakli Dejan Projkovski i Aleksandar Popovski. Ono što je za mene posebna pohvala i potvrda mom radu jeste da se dešava da ukoliko je u pitanju režija nekog reditelja sa kojim sam pre radio, samo naknadno čujem da je reditelj rekao, kada je čuo da ću ja raditi fotografiju, da „nema onda šta da brine“. Ne mali put, čak nisam ni direktno kontaktirao sa rediteljima, ni pre, niti posle snimanja.
* Pamtite li posebno neku predstavu koju ste fotografisali Srpskog narodnog pozorišta?
– Što se tiče predstava u SNP, a i van njega, mislim da je svaka za sebe u mene unosila nešto novo, prvo kao zadatak koji treba da ostvarim a potom i kao nova lekcija. Sećam se početaka rada na baletu. To je za mene bila jedno potpuno nova priča, novi svet, koji se tehnički razlikovao od svog mog dotadašnjeg rada. Balet ima svoj red i nešto od čega ne odstupa, logično. Potrebno je uhvatiti pozu i pokret. A to je ponekad veoma teško. No kolegijalnost je tu bila na videlu i kolege koje su dugo u baletu su me kroz rad učila i vodila. Dakle, zaista ne postoji ni jedna predstava koja ima posebno mesto kod mene. Sve su mi veoma drage i veoma bitne za ono što sam do danas postigao.
Srđan Pabllo Doroški
Srđan Doroški, rođen u Zagrebu 1969. godine. Živi i radi u Novom Sadu. Zvanični je fotograf institucija kulture u Novom Sadu – Muzičke omladine Novog Sada, Srpskog narodnog pozorišta, sarađivao nepunu deceniju sa Novosadskim pozorištem (Ujvideki Szinhaz) i nekoliko sezona sa Pozorištem mladih, potom pozorišnih i muzičkih festivala – Sterijino pozorje, NOMUS, „Novi Tvrđava teatar“ ambijentalni pozorišni festival, Synergy kao i Showkeyes festivala u Trgu Mures u Rumuniji (2020). Gostujući je fotograf Narodnog pozorišta Republike Srpske, u Banjaluci i pozorišta u Beogradu – Bitef i Zvezdara teatar. Član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV). Sarađivao je sa poznatim rediteljima među kojima su i Aleksandar Popovski, Aleksandar Nikolić, Dejan Projkovski, Marko Puči Katena, Andraš Urban, Kokan Mladenović, Igor Vuk Torbica… Takođe, angažovan da fotografiše i umetnike poput Stefana Milenkovića, Vlatka Stefanovskog, Emanuela Pahuda, Ričarda Galiana, Fazila Saja, Masima Savića, Iva Pogorelića, Robija Lakatoša, Joo and Igudesman, King Singers, Petra Graša, Josipe Lisac, Kemala Gekića, Nemanje Radulovića, Misie, Jurija Basmeta, Moscow Soloists, Camerata Baltica, Uroša Perića, Sare Čang, Recirquel, Amire Medunjanin, Kronos Quartet, Berezovskog, Ysaye, Rite Kinke, Squardo, Jocelyn Pook, Aziza, Ebene Quartet itd. Fotografisao je i koncerte Zagrebačke filharmonije, Beogradske filharmonije, Slovenačko narodno gledališče i hor Glinka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
