Bunt prema mitovima novog veka

– Iako je reč o predstavama koje su nagrađene i koje su već prošle mnogobrojne „testove“ publike i kritike, ne samo na scenama na kojima su napravljene, nego i na gostovanjima i raznim festivalima, ipak osećam veliku zahvalnost što mi je pružena prilika da upravo u Budvi, u gradu u kojem sam odrastao, publika vidi ono što sam radio u rasponu od pet godina. Nisam to očekivao, i pitam se jesam li zaslužio da tako budem nagrađen. Možda zbog osećanja koja imam prema mojim sugrađanima i festivalu koji čini deo mog privatnog života, ovde osećam i veću tremu – kaže Boris Liješević, reditelj koji je do sada potpisao predstave „U kulisama duše“, „Feniks“, „Dva viteza iz Verone“, „Opštinsko dete“, „Beograd – London“, „Prisustvo“, „Greta, stranica 89“, „Osvrni se u gnevu“, „Zverinjak“, „Jare u mleku“, a u više projekata sarađivao je sa Tomijem Janežičem, jednim od vodećih reditelja u regionu.

Zanimljivo je da se svi komadi kojima ste se predstavili u Budvi bave ovim vremenom – „Čekaonica“ govori o ljudima u tranziciji, kojima prolazi život u iščekivanju boljih okolnosti, „Projekcija“ se, iako duhovito, takođe bavi našom nimalo ružičastom stvarnošću, a „Dragi tata“ kao bazu ima nasilje?

– To su priče koje tumače ovo doba i prepoznaju ga. Nisam siguran da li daju i odgovore, ali sigurno otvaraju pitanja zbog čega nam se i kako nešto događa. Ako te korespondencije nema, mislim da je predstava već nekako oštećena. Predstave koje su došle ovog leta u Budvu radio sam u rasponu od pet godina, tada sam se prepoznavao u raznim stvarima – od tragova tragičnih političkih događaja do raspadnutih porodica, koji su još bili sveži. „Čekaonica“ je, na primer, nastala iz osećanja bunta prema stvarima koje se sada događaju, prema tim boleštinama od kojih svi patimo, ali ih ne vidimo često na pozornici – to su one naše muke sa kojima ležemo u krevet i budimo se, a kada se bavimo nečim u pozorištu, bavimo se nečim drugim, nekim opštim temama. I to je ono što me je provociralo za ovu predstavu. U „Dragi tata“, za mene je bila najuzbudljivija potreba osobe koja još uvek nije izgradila svoj identitet, da nađe oca, i ta njena potraga za ocem. „Projekcija“ je rađena u sezoni koja je upravo završena, a bila je istraživanje i dovođenje u pitanje raznih pozorišnih sredstava, kao i odnosa gledaoca prema iluziji. Bilo mi je bitno da pređem preko jedne stvari – čovek u pozorištu može da sedne u fotelju, da se jednostavno prepusti, da posmatra taj neki imaginarni svet koji kreiraju glumci, reditelji, scenografi? Ja sam u „Projekciji“ pokušao da tu iluziju ne gradim na sceni, nego u glavi gledaoca.

„Čekaonica“ je, dakle, „autobiografska“ predstava svih nas?

– Jeste, zato što sam mnogo materijala za taj komad sakupio u ličnim čekanjima koja su nam svima poznata – u čekanju za pasoš, ličnu kartu, zdravstvenu knjižicu? Iako svakog čoveka to mnogo iznervira, ja sam u jednom trenutku čak počeo da puštam ljude ispred sebe u tim redovima, kako bih što više mogao da čujem o čemu govore. U predstavi ima dosta priča osoba koje su mahom iz mog okruženja, osim priče poslednjeg momka koji je završio u Diznilendu. Gotovo sve ostale čuo sam od koleginice moje žene, druga mog kuma, sina jedne gospođe koju poznajem, dugogodišnje prijateljice… tako da su to neke svakodnevne ispovesti – veliki problemi ljudi koji su, primera radi, poželeli da kupe stan, pa su ušli u kredit i tako navukli na sebe „tragičnu krivicu“. Jer, ti krediti odjednom rastu enormno, ljudi više ne mogu da prežive, porodice zapadaju u krize… i imam osećaj da kredit polako postaje mit 21. veka, i da su ti problemi s kojima se ljudi danas sreću jednako teški kao problemi koje srećemo u antičkim dramama – i mogu nas dovesti do pitanja života i smrti.

Šta je vama najvažnije u pozorištu?

– Emocija, inspiracija, a u samom radu najvažniji mi je glumac, i nekako već godinama pokušavam da svoj rad okrenem ka glumcu, da glumac tvori smisao, priču? Sve se to možda može rešiti i drugim sredstvima, upečatljivim pozorišnim slikama, ali mislim da je za publiku, od rođenja samog pozorišta – kada jedan čovek priča priču nekom drugom, i pri tom imitira neke likove – pa do dana današnjeg, najvažniji glumac. Čuveni reditelj Hajner Gebels sa predstavom u kojoj „igraju“ samo tri klavira, koju smo pre nekoliko godina videli na Bitefu, i koja je dobila Gran pri, pokazao je da pozorište ponekad može i bez glumca. Ali, to je neka druga estetika, neki „incident“ koji ne znam da li će iko više pokušati da ponovi. Prosto, ne verujem da repertoar nekog pozorišta može da se gradi na takvim predstavama.