Retrospektivna izložba Morisa de Vlamenka u Muzeju Barberini u Potsdamu: Buntovnik moderne

Koristeći 73 odabrana eksponata, izložba „Buntovnik moderne“ pruža sveobuhvatan pregled celokupnog Vlamenkovog slikarskog opusa: od njegovih prvih kompozicija nastalih početkom 20. veka, preko eksperimenata sa kubizmom inspirisanih Sezanom i Pikasom, do njegovih poslednjih pejzažnih slika u kojima je razvio visoko individualnu raznolikost kasnog impresionizma.

Moris de Vlamenk (1876–1958) bio je francuski slikar i jedan od najistaknutijih predstavnika fovizma, umetničkog pravca koji je nastao početkom 20. veka.

Njegovo stvaralaštvo karakterišu živopisne boje, ekspresivni potezi četkice i snažne emocije. Iako je prvenstveno bio fovista, kasnije se njegov stil razvio u pravcu ekspresionizma. De Vlamenk je bio samouk umetnik i inspirisao se radom Van Goga, kao i impresionistima, mada je zadržao svoj jedinstveni, slobodan pristup.

Njegovi pejzaži i scene iz prirode često su dramatični, s jakim kontrastima i bogatim bojama, koje prenose snažnu atmosferu. Pored slikarstva, bavio se i pisanjem.

Moris de Vlamenk je posle učešća na pariskom Jesenjem salonu 1905. postao vodeći predstavnik francuske avangarde.

Kao nijedan drugi pripadnik fovista, poistovetio se sa atributom divljine i propagirao sliku modernog umetnika buntovnika koji je odlučno okrenuo leđa pravilima akademija.

Centralni izvor inspiracije bio je rad Vinsenta van Goga sa čijim se živopisnim delima susreo na velikoj samostalnoj izložbi u Parizu 1901. godine.

Van Gogova autoddidaktičnost i njegov razvojni mit kao nepriznatog umetničkog genija ojačali su identifikaciju koja će takođe oblikovati Vlamenkov kasniji rad.

U Nemačkoj Vlamenk je rano slavljen kao pionir modernizma. Na revolucionarnoj izložbi kelnskog Zonderbunda 1912. godine, bio je istaknutije zastupljen – sa šest radova – od francuskih kolega kao što su Anri Matis ili Andre Deren.

Već 1929. Galerija Alfred Flehtajm posvetila mu je obimnu samostalnu izložbu u Dizeldorfu. U toku nacionalsocijalističkog ikonoklazma, njegova dela su 1937. godine bila žigosana kao „degenerisana“, a slike iz fondova nemačkih muzeja bile su nasilno oduzete.

Polazna tačka za izložbu u Potsdamu je kolekcija Haso Platnera, koja ima devet Vlamenkovih dela, uključujući četiri ključna dela iz njegovog fovističkog procvata.

Pedeset međunarodnih muzeja je iznajmilo Vlamenkova dela, među kojima su: Tejt Modern u Londonu, Nacionalni muzej Tisen-Bornemisa u Madridu, Centar Pompidu i Musee Orsej u Parizu, Muzej Van Goga u Amsterdamu, Muzej Folkvang u Esenu, Državna galerija Štutgart kao i Metropoliten muzej u Njujorku, Muzej umetnosti u Dalasu i Nacionalna galerija umetnosti u Vašington, D.C.

Iako je Prvi svetski rat za Vlamenka predstavljao lično razočaranje i prekretnicu u njegovom stvaralaštvu, njegovo slikarstvo u međuratnim godinama nije izgubilo fascinaciju za njegove savremenike.

Godine 1919. galerija Drue u Parizu je organizovala za njega samostalnu izložbu, a 1929. galerija Alfred Flehthajm u Dizeldorfu izložila je njegovu prvu i do sada – gotovo pre jednog stoleća – jedinu sveobuhvatnu samostalnu izložbu u Nemačkoj.

U toku nacionalsocijalističke kulturne politike posle 1933. de Vlamenkova dela su okarakterisana kao „degenerisana” i uklonjena iz fondova nemačkih muzeja.

Ipak, uprkos tome što se jasno distancirao od militarizma i nacionalizma u svojim mlađim godinama, on je u novembru 1941. otišao na put u Nemačku na poziv nemačke propagandne mašinerije.

Vlamenkovo kasno stvaralaštvo nije pomno istraživano, verovatno zbog njegovih političkih izjava. Mračni, preteći pejzaži izvan svih avangardnih trendova dominiraju kasnim stvaralaštvom umetnika.

Kasni radovi čine poslednje izložbeno poglavlje u Potsdamu. Iako je fokus na Vlamenkovom ranom fovističkom stvaralaštvu, izložba skreće pažnju i na kontradiktornosti u biografiji umetnika.

Kod uglednog internacionalnog izdavača Prestel objavljen je luksuzni katalog ove izuzetne izložbe.