foto promoOvog prestupnog leta tačno je sto godina od smrti Franca Kafke. Tim povodom je Karin Henkel, jedna od najrenomiranijih režiserki u nemačkom govornom području, u Rezidencteatru u Minhenu, postavila Kafkin posthumno (1926) objavljeni fragment romana ”Zamak”, koje je tajanstveno ključno delo literarne moderne.
U fragmentu romana ”Zamak” pokazuje se i nakon 100 godina od Kafkine smrti njegova aktuelnost i njegove nezastarele vizionarske književne ideje.
Rotaciona bina se sa poletom okreće pred nama i otvara se njena crna dubina koja nas premešta u prostor sna, zapravo košmara i užasnih strahova, u kome se ništa ne zbiva po zakonima prirode i ništa ne pomiče unapred.
Onaj koji sanja je gospodin K.
Radnja romana je sa sela preneta u visoku zgradu u kojoj displej-lifta pokazuje 300 spratova i još mnoge podzemne spratove i nijedan put ne vodi na svetlost dana.
Inscenacija Karin Henkel je vrlo uspela i mimo izvesnih dramaturških improvizacija.
Prostor i vreme, kao i logika, ispremetani su i zbrkani.
Muzika, ili kako je to sada modernije da se kaže ”zvučni dizajn”, gustina i miris magle koju je bljuvala mašina za maglu (pozorišni rekvizit), sprečavaju bilo kakvu orijentaciju.
U nadrealnoj scenografiji ansambl igra ovu apsurdnu igru kao u kakvom grotesknom ciruksu.
Devetoro glumaca igra sa ironičnom distancom i malim dvojnicima – decom sa maskama odraslih.
K. saznaje da je od strane administracije pozvan kao geometar u zamak.
On se nada pozitivnom ishodu, odnosno da će uspeti da podnese molbu za dopuštenje boravka i da će svog poslodavca najzad lično da sretne i da otpočne rad.
Ali to je pusta nada, jer uposleni su samo nesposobna birokratija koja premanentno u tome osujećuje K.
Svet-lavirint u kome se K. sve više zapliće može se na svakom koraku sresti.
Personal se drži striktno pitanja u formularima i odbijaju bilo kakav normalni dijalog.
Vrata su zatvorena ili ne vode tamo odakle se došlo.
Nikakvo važeće obaveštenje nije moguće i fraza ”za to ja nisam pozvan” se repetitivno ponavlja, te i K. nasumice počinje da je i sam izgovara.
Ovaj negativno začarani svet je od samog početka tako ustrojen da ništa u njemu ne vodi cilju, već je u sve u neprestanom traženju rešenja.
Za kostimografiju je odgovorna Katrin Volfermans, koja je kostime sačinila u svetlećim pastelnim bojama.
Svaka figura postoji u više primeraka, u različitim rodovima, veličinama i uzrastu.
Igraju: Linda Blümchen, Carolin Conrad, Michael Goldberg, Evelyne Gugolz, Vincent zur Linden, Florian von Manteuffel, Nicola Mastroberardino, Vassilissa Reznikoff, Michael Wächter, deca statisti sa lateks-maskama, te se ponekad čini da se sve zbiva u nekakvom paralelnom univerzumu.
Inscenacija Karin Henkel je uverljiv pokušaj da se scenično prenese osećanje bezizlazne bačenosti, koju su protagonisti u pometenom prostoru i zbrkanoj igri, delom i sa izvesnim komičnim potencijalom, dočarali.
Otuda je ova postavka bila i neka vrsta turbulentne burleske o indivudui u stanju savršene depersonalizovanosti.
Izvesna dramaturška koherentnost je napuštena interpoliranjem scena iz drugih slavnih Kafkinih dela – ”Procesa” i ”Preobražaja”, što dakako umanjuje dramaturšku doslednost ove inscenacije.
Ali i takve intendirane ”omaške” režije, publika je pozitivno, dugim aplauzima pozdravila.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
