Čaj za dvoje

Spektakularnim nastupom sa uglednim austrijskim klarinetistom i prvim klarinetom Berlinske filharmonije, Andreasom Otenzamerom (1989), planetarna pijanistička diva Judža Vang (1987) obznanila je u Luštici Bay svoje ponovno prisustvo na KotorArt festivalu, i to prvim od čak dva zakazana koncerta. Nastupivši na otvorenom u ovom luksuznom kompleksu hotela i vila, Otenzamer i Vang doneli su dah velikih klasičnih scena, ali na jedan manje striktan način i sa mnogo ‘jazzy’ raspoloženja.

Dvoje zanimljivih muzičara mlađe srednje generacije, ekskluzivni umetnici izdavačke kuće Deutsche Grammophon, upravo ove godine imaju zapaženo diskografsko izdanje na pomenutoj etiketi, promovišući ga baš u Kotoru pod nazivom „Magija plavog sata“. No, već na samom početku, njih dvoje savetuju da zaboravimo na koncertne programe koje držimo u rukama, te da se prepustimo čarima užitka koje ćemo zajedno sa njima spontano otkrivati tokom odvijanja ove unikatne međusobne inspiracije uživo.

Tako će Vang i Otenzamer ovde pod zvezdama startovati sa Pjacolinim komadom „Nightclub 1960“, a nastaviti atraktivnim verzijama Bramsovog Intermeca u A-duru op. 118, zatim para Mendelsonovih „Pesama bez reči“, kao i sanjarski nestvarnom Debisijevom Prvom rapsodijom za klarinet i klavir. Usput će nas izvrsno raspoložena Judža častiti sa nekoliko solo klavirskih dragulja, poput „Danzon no. 2“ Artura Markeza, Šopenovog Valcera op. 64 br. 2 ili zamamnih bravura na temu „Tea for Two“, između ostalog. A bila je tu i jedna nadrealna zajednička interpretacija Geršvinovog neprolaznog klasika „Summertime“, od koje vas podilazi jeza pred njenom netaknutom lepotom, osvetljenom ovde sa dirljivom pažnjom.

Andreas Otenzamer, sa svojom delikatnom predanošću koja odvodi u kosmos, te superstar Judža Vang, sa svojom pak glamuroznom pijanističkom aurom, koja krepku izvođačku preduzimljivost što pršti od snage ume namah da preobrati u mekanu ekspediciju po metafizici klavirskog mehanizma, priredili su nam sasvim specijalno veče.

U jednom nekonvencionalnom koncertnom stilu doduše, ali sa i te kako mnogo izazovnog klasičnog sadržaja u svom sopstvenom viđenju muzičkog ‘čaja za dvoje’. Upečatljivo na svaki način, bez ikakve sumnje, iako i dalje u mislima prizivamo onaj nastup Romana sa Prijateljima kao nesumnjivo vrhunski ideal kamernog postignuća.