U poslednje vreme kao najbolji lek za glavobolju poteže se kombinovani prašak. U mom detinjstvu kombinovani… je bio umotan u beli, beli papir. Moja sestra Mara, ribara starog kći, od tri pakovanja pravila je barku.
Kiša je danima lila u gradu N. Kod kuće Makrida porinuo bih flotu od tri bele barke u nabujalu kunetu.
Spustio bi barke svečano i s tugom, a u potiljak čujem sestrin glas pusti ih slobodno boleće naše još glava.
Iz moje Karađorđeve ulice barke bi skrenule u dugu ulicu Vuka Mićunovića, pa kod Vojnog stana ulicom Princeze Ksenije okrenule Hercegovačkim putem do plaže Manitovac na Zeti.
Iz Zete u Moraču, pa u Bojanu i onda u Jadransko more. Jedna bi barka ostala u Ulcinju, a dve bi otplovile prema Dubrovniku i Istri.
More je žudnja za povratkom.
Moja sestra odigrala je u dvorištu Makrida Ofeliju, uže, noć 2. maja 1967, i valom, val je rekom nosi i lovi trag belih barki. Čitavo stablo treperi, a vetru ni traga. Ova se detinja priča uliva u pesmu Miodraga Raičevića Čamci od papira.
danas kad taj brežuljak
obrastao u mahovinu
skoro da i ne primećujem
dok v.k. nožem
seckaš glavicu luka
i plačeš nad loncem
u kome se kuva ručak
često odem do reke
gde od starih novina
na kojima su sedeli
ljubavnici
pravim brodiće i puštam
da ih voda nosi
tuga je reka koja odlazi
jer ne odlazi zauvek
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
