Cane Partibrejkers: Frka je da budeš svoj, a pripadaš svima

Iako bend funkcioniše kao četvorka, sa preciznim i bučnim ritam i bluzom, vokal i pojava Zorana Kostića Caneta je ono po čemu smo ih prvo upamtili. On je rokenrol. To je jasno svakome ko ga je ikad gledao dok je na bini. Svirka je i razlog našeg razgovora. Četrdeset godina posle prve klinačke svirke u „Dadovu“, bend i dalje prkosi na bini svima i svemu.

Bezobzira na to što je rokenrol zvezda, Cane sebe ipak drugačije vidi:

“Ja sam skroz običan čovek, samo me neobično predstavljaju. Mogući da su i moji postupci malo krivi za to. Mi često živimo tuđu sliku, i onda gledaš da li pristaješ da te neko modeluje po svojim mislima“ ispričao mi je ovaj „običan čovek“ a onda se dotakao razlike između svog lika i imena iz lične karte i rokenrol zvezde sa bine.

„Zoranu Kostiću je ponekad dosta Caneta Partibrejkersa. Život prolazi, imaš svakodnevne probleme i dešavanja, ulaziš u prodavnicu, ideš na roditeljski. Ljudi su dobri prema meni i ja sam dobar prema njima, i to je sve kul do jednog trenutka dok ne nastupi disbalans i podcenjivačko razmišljanje nekih ljudi. Onda krenu one neiskrene floskule „gde si legendo” ili krenu da te imitiraju. Pakuju te za neke svoje potrebe.“

Cane je lik kog su mnogi imitirali. Mnogi stavljali reči u usta koje on nikada nije izgovorio. Razne urbane legende postoje o njegovim javnim i koncertnim nastupima, od kojih gomiletina nije istinita, već ljudi vole da ih tumače na svoje načine. Pitao sam ga da li dolaze do njega te priče i kako se odnosi prema njima.

„Dođu, pogotovo one stvari koje mogu da mi nanesu štetu. Iako se nešto od toga desilo, to je tako loša intrepretacija. Sve bude bezveznjikavo i glupo. Ima masa stvari koje nisam rekao. ili sam ih rekao ali bez potrebe da to nešto zveči posle mene. Ja volim da se šalim. Ja sam opuštač sveopšte zategnutosti.“

Vratili smo u 1982 godinu. Još uvek se seća prve svirke, gužve ispred bine, ortaka koji su svi došli u Dadov. Dosta su improvizovali na svirci, ali pesme su već postojale. One koje će se naći na prvom albumum poput „Hiljadu godina“. Tih 45 minuta sa bisom mu je očigledno značilo puno, čim se i dalje svega seća. Pitao sam ga čime se ponosi danas posle svih tih decenija, a šta bi voleo da zaboravi.

“Bend se održao. Jako velika iskušenja su bila. Mi smo se posle prve ploče raspali, pa smo zbog moje boleštine, posle najbolje ploče po meni „Kiselo i slatko“, isto se raspali. Bilo je momenata da li postojimo ili ne. Onda prođe neko vreme i onda shvatiš da ne zavisi sve samo od mene ili Antona i da su neke druge stvari u pitanju isto bitne. Mnogih stvari ne volim da ih se sećam.

Bezobzira na veličinu i godine staža, i Brejkersi imaju probe kao i svi drugi. Na pitanje kako one izgledaju, u šali, Cane odgovara da izgledaju dobro kad su dobre, a loše kad su loše.

„Ja sam autor svih tih napisanih pesama i na probama kažem da nešto ovako ide, a Anton ima drugačiju viziju, i onda dođe do trvenja, varnica. Nešto se usvoji nešto ne. Generalni stav kog se držimo i na probama ali i u životu, ako si pao, diži se! Sve vreme si kao Razjareni bik. Kao Džejk La Mota. Kao De Niro. Brejkersi su ti kao film „Taksista”. Autsajderi u odnosu na žvaku koja se dešava. Partibrejkers je za mene čovek koji kaže nije baš tako, pogledajmo malo stvari iz ovog ugla. Nemoj da istinu pretvaramo u opšte mesto. Nemoj da lažiramo istinu.“

Njihove pesme su odavno prerasle svet rokenrola. Nije retkost da „Kreni prema meni“ čujete na nekoj svadbi, za vreme onih čuvenih rok blokova od pola sata. Cane kaže da mu to ne smeta.

„Naša vezija je najbolja (smeh). Vole to ljudi. Ta pesma je napisana, snimljena i ona je poslata da živi među ljudima. Problem je u tome što oni ne pevaju svoju verziju, nego mene imitiraju ili karikiraju. Ili ne skinu Antonov solo, a to je definisano i to mora. Ali šta da se radi, ne mogu ja da idem po svadbama ili mitinzima nekih partija sa kojima se ne slažem i da im gasim pojača i vadim kablove iz struje.“

Vratili smo se opet na urbane legende i na neke moje omiljene koje sam sad imao priliku da ga pitam. Postoji ta da kad ih je MTV intervjuisao, a da je Cane na pitanje da se predstave, samo rekao u kameru – „Ramons, Roling Stouns, Partibrejkers“.

“Da da, to je bilo za Mtv, pokojna Magi je prevodila. ja kažem Ramons a onda ona prevede Ramons (smeh). To se desilo, slab sa jezikom, ja sam ruski đak.“

Pominjanjem Magi, dotakli smo se nostalgije i 80-ih, i kako danas ljudi predstavljaju celu tu priču. Nije fan raznih tumačenja i predstavljanja priča osamdesetih, kao ni serijala o bendu EKV.

“Žao mi je što ovde ljudi balave nad tuđom mukom, što ne znaju da poštuju druge. To se desilo sa celim narodom. Nemaš poštovanja za druge, nemaš poštovanja za sebe. Svi znamo kako je EKV prošao i ne samo oni nego i svi oni koji su otišli ili ostali i ostaće i posle raznih pljuvača i malicoznih drugoligaša. Oni su dali svoj život za muziku. Da li su mogli bolje da prođu? Mogli su. Ali ovo je takav grad, uspeh se ne prašta, još ako želiš da budeš nezavistan. Brejkersi nemaju sponzore, izdržavamo se od para koje naprvimo, i uvek želimo da smo ok prema ljudima, da ne bude neka velika cena karte. Mi smo narodni bend, nikad nismo bili halapljivi i zatrvarali vrata za sobom. Dato nam je puno pravo da budemo ono što jesmo. Frka je da budeš svoj, a pripadaš svima.”

Ipak smo iz ove ozbiljne epriče skrenuli u neozbiljnu, u još jednu od urbanih legendi. Meni lično omiljena, za koju sam već i znao pre pitanja da li je verodostajna ili ne, ali ‘ajde. Da li ga je Zdravko Čolić cimao krajem osamdesetih za saradnju?

“Ne, e vidiš, to je jedna od tih priča. Imaš klub obožavetelja koji štancuju priče. Lak sam za falsifikovanje. Obično te priče nemaju duha i šarma. Ima svakakvih priča koje ljudi još nisu čuli. Sve što sam rekao niko nije čuo, a ono što nisam puno mi je uvo.“

Bezobzira na sve te priče, ne želi da piše biografiju. Kako kaže – sve stvari koje imam poneću sa sobom, a ono što ne mogu, valjda će me opravdati pred bogom.

Za kraj pozvao je sva nas i vas na svirku:

-”22. septembar, parking kod Sajma, pred našim ljudima. a nema njih ne bi bilo ni nas. Sviramo uvek isto, ali sa jos većom uverenošću da radimo pravu stvar”.