Branislav Slav Jankić: Erotizam je uzbudljiv, jer je poslednji preostali prostor slobode

Pet video radova, naslaganih jedan na drugi i integrisanih u zarđalu kulu od skele, zasnovani su na umetnikovim antropološkim studijama i njegovom interesovanju za različite odnose moći i povezana pitanja potčinjavanja i dominacije.

– Moja umetnost je odraz naše zavisnosti od sreće – teme zloupotrebe supstanci ili erotske zavisnosti su mi posebno zanimljive, jer su to telesni trenuci koji se bave umom i dušom – kaže Jankić za Danas.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by MONOLOG GALLERY (@monolog.gallery)

Predstavite nam izložbu i njen naziv?

– Instalacija Oligoptica je suprotan princip Panoptikonu – arhitektonskom sistemu sveobuhvatne super tačke posmatranja. Oligoptika je mnoštvo – gledišta, informacija, dezinformacija, snova, želja, besa i čežnji. Zajedno sa kustosima Denisom Leom Hegićem i Janom Gustavom Fidlerom, ova „kula multi-perspektiva“ je oživela i sadrži pet mojih aktuelnih radova – koji svi postoje u tom među-prostoru performansa i videa. Delo postavljeno na samom vrhu tornja, na primer, je iskustvo koje sam uspeo da prikupim u jednom baru u Njujorku, gde sam upoznao bivšeg ruskog zatvorenika koji mi je ispričao na koji način u zatvoru se prenose žileti: da bi to ugradili moraju da ga stave pod jezik i razmene ga putem poljupca. Ovaj međutrenutak je upravo to što mene pokreće – ta kontradikcija između preterane muškosti i kriminalaca koji razmenjuju smrtonosno oružje u najnežnijem poljupcu.

U pitanju su vaše antropološke studije i interesovanja za različite odnose moći, potčinjavanja i dominacije. Telo predstavljate kao instrument moći među ljudima, oruđe moći pojedinca, ali i kao instrument kojim se može steći vlast nad samim sobom. Pojasnite nam koncept?

– Ono što mene zanima je pitanje dominacije i pokornosti – i kako se to izražava u međuljudskim odnosima. U tom smislu, telo dobija centralnu ulogu u mom istraživanju. Telo je naše prvobitno jedinstvo sa svim svojim instinktima koji nas pokreću. Takođe je naše osnovno oruđe kontrole, ali i – kako govorim u svom delu „Disobedient“ – jedna nepouzdana drvena barka koja se s godinama urušava, oduzima nam kontrolu što više starimo i tera nas da se uzdignemo na nivo duha i iskustva. Ovog leta sam u Milanu imao priliku da provedem neko vreme sa svojim dugogodišnjim prijateljem i mentorom Đanom Paolom Barbijerijem koji nažalost boluje od Parkinsonove bolesti. Kupao se u bazenu i kada je izašao, zamolio sam ga da mi dozvoli da ga snimim. Bio je to jedan spokojan period u kojem sam mogao da posmatram i uhvatim njegov proces oblačenja. Povezanost tela, duha, kontrola nad sopstvenim telesnim funkcijama i borba sa i protiv našeg prvog saveznika – samog tela – bilo je veliko nadahnuće videti tako nešto. Naša opšta percepcija tela previše je ograničena na mlado telo. Možda Oligoptika govori i o tome… O osećaju starenja i izmenjenim osećanjima tela koja dolaze sa tim.

Zavisnosti, fetišizma, predanosti – zašto vam je bitno da baš njih dekodirate kroz umetnost?

– Zavisnost o supstancama ili ljudima su moćna stanja uma (i tela). Oni mogu biti naši najintenzivniji izvori motivacije da se do nečega dođe. Sada, ova potraga, traženje, nemir koji ide uz sve to je nekako i priča mog života i, priča svih naših života ako ćemo biti iskreni. Od trenutka rođenja postajemo beskućnici i ulazimo u taj životni proces pronalaženja onih momenata koji nas dotiču u srži, koji nas „rade“. Moja umetnost je odraz naše zavisnosti od sreće – teme zloupotrebe supstanci ili erotske zavisnosti su mi posebno zanimljive, jer su to telesni trenuci koji se bave umom i dušom.

Živimo u društvu gde se gotovo sve fetišizuje, a ljudi generalno izbegavaju da to priznaju. Kako vi gledate na fetišizam i na njegov „ozloglašeni“ položaj u društvu?

– Ne bih se složio s tim da fetiš ima lošu reputaciju. Živimo u svetu potrošačkog fetiša, fetiša korisničkog interfejsa, fetiša društvenih medija i beskrajnog broja svih drugih maksimalnog pojačanih fetiša našeg savremenog društva. Erotizam je samo manji deo toga, kojeg možda najviše asociramo sa pojmom „fetiša“, ali realnost je da fetiš živimo svakog dana našeg života. Realm (carstvo, prim.prev) erotizma smatram uzbudljivim, jer mi se ponekad čini kao poslednji preostali prostor slobode.

Vaš video koji najavljuje izložbu ima malo dark ali veoma poetičnu estetiku, šta se krije iza tih prikaza, žileta, tela .. koje emocije predstavljaju, o čemu govore?

– Dobra umetnost nalazi svoje uporište u čudnim, onozemaljskim i neodređenim prostorima duha. Tu cveta inspiracija. Volim da budem u tim polumračnim uglovima uma i da tamo srećem druge.
Galerija Monolog i kustosi Denis i Jan, koji su kreirali celokupnu komunikaciju projekta i izložbe, imaju poseban osećaj razumevanja. Tako komunikacija postaje neka vrsta proširenog umetničkog dela. Veoma sam srećan što to mogu da istražujem sa svojim kustosima, koji su spremni na rizik – sa mnom i sa drugim umetnicima oko njih. Imati dobrog kustosa na svojoj strani je od suštinskog značaja – ono sto je važno u odnosu nas trojice je to što konstantno preispitujemo jedni druge i kroz taj proces dobijamo snagu. I sumnja i hrabrost su neophodne za stvaralaštvo.

Živite na relaciji Njujork – Berlin, koliko se umetnička scena tamo razlikuje od srpske, da li su srpski umetnici manje slobodni da se bave tabu temama?

– Sva umetnost je tabu. Ne vidim nikakvu razliku između “ovde” i “tamo”. Umetnici su provodnici slobodne i neograničene misli – gde god da se nalaze na svetu. Zato umetnost premošćuje sve – bez obzira na jezik, poreklo, boju kože. U kontekstu srpske savremene umetnosti sebe vidim kao nekoga ko se stalno „vraća“. Denis i ja smo pre neki dan pričali o gastarbajterima kulture. Ideja da imigranti imaju ukus ili čak da budu umetnici ili kustosi decenijama se činila apsurdnom. Imigranti su bili predodređeni da budu radnici koji podstiču globalnu ekonomiju. I to je to. Ništa više. Imati treću, pa čak i četvrtu generaciju srpske dijaspore u inostranstvu, stvara zanimljiv momenat, koji je ključni dodatak savremenoj srpskoj umetnosti.

Iza sebe imate dosta nagrađivanih radova, koji vam je najznačajniji?

– Mislim da je rad kojem sam posvetio najviše vremena „Pismo mojoj majci“ („Letter to my mother“). To je projekat koji je počeo s mojom majkom, u vidu pisma koje nikada nisam uspeo da joj dam nakon što smo otkrili da joj je otkriven rak pluća i da ima još godinu dana života.
Naš odnos je bio komplikovan zbog njene zavisnosti od alkohola i tableta, a ja dugo nisam bio svestan da je to bolest, mislio sam da je deo karaktera… Ali, onda sam krenuo na to putovanje gde sam upoznao mnogo ljudi koji su se borili sa ovom bolešću i kroz to došao do novih spoznaja i zaključaka. Najviše sam se investirao u ovaj projekat i najduže mu se posvetio. To mi je najznačajnije do sada.

Komentari kustosa galerije Monolog – Švercujem se sa Slavom

„Kada se suočite sa stvaralaštvom umetnika, uvek dobijete pogled na odraz njihovog najdubljeg sopstva. Kada sam se prvi put sreo sa Slavom, nisam mogao a da ne osetim napetost i polaritet koji on kombinuje. Dvostrukost između nežnosti i grubosti karakteristična je i za njegovu biografiju i za dela koja stvara. Umetnik i delo tako postaju celina koja me je fascinirala od prvog trenutka“, – Jan Gustav Fidler.

„Osećam se veoma povezan sa Slavom i naše biografije imaju mnogo toga zajedničkog. Ali ono što za mene ovo zaista čini sve mnogo ličnijim je to što Slav ne priča samo svoju biografiju, on ujedno priča i moju, tako da se ja švercujem sa njim. To nam je sigurno omogućilo da se povežemo veoma brzo – kako intelektualno tako i u našem zajedničkom istraživanju kao umetnik i kustos“, – Denis Leo Hegic.