Berlin, 30. decembar 1936. godine. Visok vitak čovek, još uvek mlad, zagledan je duboko u sliku Petera Paula Rubensa u Muzeju Fridrih Kajzer.
On, zapravo, ne voli Rubensa, ali slika mu je privukla pažnju. On beleži da slika predstavlja Neptuna i Amfitritu, boginju mora i Posejdonovu ženu „s fabuloznim životinjama, krokodilom, lavom, tigrom, nosorogom, itd“. Ta slika je zaplenjena i nestala je za vreme II svetskog rata koji se već kobno nadnosio nad Berlinom, a ostala je samo crno-bela reprodukcija.
On istražuje svaki delić slike. Bog sedi, desna noga slobodno prebačena preko levog stopala u vodi. Ne plaši ga krokodil u neposrednoj blizini stopala, kao ni lav i tigar koji urlaju jedan na drugog, raširenih opasnih čeljusti, niti vodena nimfa koja iznad krokodila zavodnički nadnosi svoje razbludno flamansko telo. Bog je zaljubljen. Duga bela brada razliva mu se po grudima, nepogrešivo je jasno na šta mu je usredsređen pogled, izraz lica je veoma melanholičan i čežnjiv. NJegovo levo rame gotovo dodiruje desnu dojku boginje koja ga ne gleda. Čudna je to skupina.
U pozadini jedan muškarac grli drugog koji izliva vodu iz ogromne školjke nautilusa. Ruka boginje počiva na divovskoj školjci u kojoj se nalazi manji nautilus biserne boje kraj jedne Cypraee i drugih školjki, koje su sve atributi boga mora. Ona uživa u nečem, ali mi ne znamo šta je to, usne su joj blago razdvojene, oči raširene ali ništa ne vide. Gornji deo trozupca mora da je negde van slike, Rubens je znao da će gledalac dopuniti sliku sopstvenim unutrašnjim pogledom.
I mladi čovek je to znao i kasnije je sve više pribegavao takvim izostavljanjima, što je bilo osnovna crta njegove umetnosti, a u poslednjoj knjizi od samo deset stranica opisuje sopstveni kraj dok ga proživljava.
Nedeljama boravi u Berlinu. Jede oskudno i spava u jednostavnim gostionicama, sam čovek na zadatku. NJegova pisma iz tog doba pokazuju da je savršeno ovladao nemačkim. Može da čita nacističke novine, zastave sa svastikama su deo gradskog imidža. Vidi sve, skladišti sve u svoju memoriju.
Hoda čitave kilometre kroz ledeno hladni grad, obilazeći jedan muzej za drugim s metodičnom preciznošću i svakog dana piše beleške, kratke opise, procene. Omiljena mu je slika Adrijana Brauersa, sumoran pejzaž, tri čoveka udubljena u kuglanje, nekoliko kuća u sumrak, divlja mrlja svetla na tamnom nebu. Budući komentatori će reći da Karavađov tenebrizam i Rembrantov kjaroskuro nailaze na odjek u njegovim pozorišnim postavkama.
Četrdeset godina kasnije on će u istom gradu režirati svoj komad Čekajući Godoa, ali neće ponovo videti sliku s bogom mora.
Prevod sa holandskog: Ivana Šćepanović
Autor je jedan od najznačajnijih savremenih holandskih i evropskih pisaca. NJegova knjiga Pisma Posejdonu uskoro izlazi na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
