Kad “Bog uzaludno čeka Ljude”: U Narodnom pozorištu Priština premijera predstave “Čekajući kraj partije” po motivima Beketovih drama, a u režiji Nenada Todorovića

Reč je Beketovom najpopularnijem komadu “Čekajući Godoa” i, prema mišljenju kritke, njegovom najboljem delu “Kraj partije”, čiji je “spoj” u dramatizaciji Branislava Nedića režirao Nenad Todorović.

– To što je Beket ostao za kraj sezone možda je samo zbir slučajnosti, a možda i to što su delovi i motivi komada „Kraj partije“ uključeni u tekst naše nove predstave. U svakom slučaju, nekako je ispalo na više nivoa simbolično. I sam naziv komada može da se shvati na više načina. Tragedija se kod Beketa pretvara u farsu kao i naši životi. Očekuje nas drama koja pripada teatru apsurda, a u našim okolnostima umnogome postaje i dokumentarističko-realistično delo. U našoj predstavi, kao što to ističe reditelj Nenad Todorović: ‘Čovek ne čeka uzaludno Boga. Bog je tu, ali on uzaludno čeka Ljude’ – kaže za Danas Predrag Radonjić, direktor NP Priština.

Predstava se igra na otvorenom, a neke scene gotovo su kao iz “vremeplova” – oživljavaju slike sa beogradskih protesta početkom devedesetih godina prošlog veka, kad su učesnici Vidovdanskog sabora 1992, koji je tražio okrugli sto tadašnje vlasti i opozicije, sedeli i na drveću Pionirskog parka.

Na pitanje da li svi sve ovo vreme zapravo čekamo „kraj partije“ Radonjić kratko odgovara: “Uvek”.

– Kao i svi narodi koji ne pamte i ne uče dovoljno iz sopstvene istorije, i mi smo osuđeni na njeno večito ponavljanje. Makar dok nas bude da imamo dovoljno reditelja, glumaca i publike za ovaj igrokaz – smatra Predrag Radonjić.

On je najavio da najnovija produkcija NP Priština “Čekajući kraj partije”, kao i druge predstave ovog pozorišta na jesen stižu i u Beograd.

Jedino je neizvesno da li će se beogradska premijera Beketa igrati na otvorenom ili će biti prilagođena za scensko izvođenje, od čega će zavisiti i tačno mesto njenog igranja.

Reditelj Nenad Todorović povodom premijere u petak u Gračanici ocenjuje da je reč o “pozorištu primoranih”.

“Jednom je moralo da se desi, da se zastane pred ukočenošću života mog kosovskog komšiluka, da se zaprepastimo pred obustavljenom egzistencijom čitave jedne male civilizacije. Ujedinjene u čekanju. Dovedeni do ivice statičnosti, iz predapokaliptičnog stanja ubedili su ih da nada ne umire poslednja, već da poslednja ubija. NJihova volja da budu bezvoljni poprima kolosalne razmere i oni postaju odlučni da ne donose nikakve odluke. I sačekaju. Još malo. Nošen idejom da je tragediju zamenila farsa Beket je zakovitlao egzistenciju u pesak i osušeno stablo. Mi smo našeg čoveka oteli iz farse i gromopucno ga strmeknuli u tragičko vašarište. Okovali ga blatom i dobili sam realitet života u istinitom prostoru”, naglašava Todorović u materijalu koji prati večerašnju premijeru.

To, prema njegovim rečima, objašnjava i zašto je “predstava morala da izađe sa scene napolje, na samo mesto nesreće”.

“Negovoreća priroda, nastala nakon što je čovekovu kuću progutala zemlja, postala je mesto brutalne artificijelnosti. Onda je ostalo samo da čekamo. Ne Boga, kao što ga je Sem čekao. On je već sa nama. I on odavno strpljivo čeka na nas. A mi? Mi nestrpljivo čekamo prošlost u nadi da će budućnost što pre proći. I samo smo do pola u pravu. Kraj budućnosti je tu, iza ugla. Primorani na nedosušeno blatište, stojimo jedni pred drugima. Likovi primorani da se kreću kroz manični vrtlog žalosnog vašara. Pred gledaocem primoranim da godine geta vidi kao karusel svojih poraza”, objašnjava Nenad Todorović.

Autorski tim i glumci

Pored Nenada Todorovića i Branislava Nedića, u autorskom timu predstave su i scenografi: Bisenija Tereščenko i Samuel Mgolombane, kostimograf: Jelisaveta Tatić Čuturilo, za muziku su nadležni: Vladan Pavić, Nenad Todorović i Nikola Stanković, a za scenski pokret Nebojša Gromilić.

U predstavi “Čekajući kraj partije” igraju: Nikola Đorđević, Nikola Stanković, Milan Popović, Đorđe Velimirović, Snežana Džogović, Vladan Pavić i Aleksa Mirić.