Čekanje do cilja

Čini se da bi valjalo početi od samog kraja, od poslednjih par meseci tokom kojih je film „Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju“ izabran da predvodi holivudsku anti-Tramp liberalnu histeriju izguravši sa te pozicije čak i „Call Me By Your Name“ (zvanični regionalni prevod „Skrivena ljubav“ – bavićemo se time za nekoliko dana). Da, „Call Me By Your Name“ koji u sebi sadrži sve što bi belokućnu nakazu moglo da iznervira – intelektualce, homoseksualce, puno stranih jezika, portal ka prošlosti (a znamo koliko totalitarce prošlost nervira – osim mitova i, naravno, protivničkih grehova za koje su oni od proviđenja zaduženi da ih isprave). Šta to „Tri bilborda…“ imaju što je u ovom istorijskom trenutku bilo još upotrebljivije? Recimo, svaka crna osoba koja se pojavi u filmu neko je ko bismo želeli da budemo (što gotovo da podseća na osnovni motiv filma „Beži!“). Dalje, potpuna promena ličnosti je moguća – čak i u slučaju zadrtog pandura iz vukojebine – i za nju su katkad dovoljni gubitak posla i jedno precizno sročeno pismo, dok će sveštenik mirno sedeti i slušati antireligijsku tiradu o tome kako neko ko je član bande čiji članovi sodomiziraju dečake ne zaslužuje da se njegovo mišljenje o bilo čemu uzima u obzir. Dalo bi se još nabrajati ali hajde da okončamo ovaj segment sa Frensis MekDormand, glumicom – i ako zanemarimo lik koji u filmu ispunjava svojim standardno, moglo bi se reći čak maniristički, tiho intenzivnim nastupom – idealnom kao lice za #metoo poster. Očekivano, „Tri bilborda…“ je od određenog broja srpskih filmskih mislilaca, zavedenih nagradama i medijskom pažnjom koju dobija, prepoznat kao ne-film – skup fraza, tendencioznosti i dramaturško-žanrovskog diletantizma namenjen strogo političkim potrebama. Po običaju, obigravajući i njušeći oko detalja, ne uspevaju da prepoznaju suštinu.

A jedan deo suštine je da „Tri bilborda…“ vrlo namerno – kao ni prethodni filmovi Martina MakDone – na spoljnom planu, tj. u velikom delu dijaloga, postupaka i posledica za iste, ne postoji u stvarnom svetu. Jednostavno, previše je aristotelovski aljkav flešbek (kao što bi bilo kakav flešbek bio, kad smo već kod toga) u kojem se glavna junakinja seća poslednjeg razgovora sa ćerkom pre nego što će biti silovana i ubijena, gde devojka nakon svađe izleće iz kuće izgovarajući „…i nadam se da će usput da me siluju!“. Prevelik je to prelazak iz predela verovatnog u predele mogućeg da bi ga jedan talentovan i obučen dramski pisac primenio bez dodatnog poriva. Da li bi taj poriv bio pojednostavljivanje motiva koji vode postupke likova gledaocu-idiotu? Ili se radi o vanstvarnosnom sažimanju svih roditeljskih griža savesti nakon smrti deteta (a znamo da je sećanje ionako varljiva mentalna delatnost)? Mnogo pre toga, pak, saznali smo da devojka nije – što donosi određenu distancu nabrajanja činjenica – silovana i ubijena već da je, „silovana dok je umirala“. Sada već pričamo drugim jezikom, zar ne? „Raped while dying“. Javljaju nam se egzaktne i neprijatne mentalne slike. „Raped while dying“. Zapravo, krenuli smo na put koji vodi ka prihvatanju, ili želji za osvetom, ili… U te tri tačke poenta je „Tri bilborda…“ čiji se svi likovi, do pretposlednje scene teritorijalno statični, nalaze na putu. Sad, u skoro svakom dramskom delu likovi su na putu izvesne promene, u suprotnom, bilo bih ih dosadno i besmisleno gledati. No, Makdona podiže tu zanatsku datost na nivo poente i gledaočeve identifikacije, pred kraj nas zavodeći mogućnošću – opet, stvarnosno – previše lepo upakovanog trilerskog razrešenja. Ljudi žele da na kraju puta nađu nekakav smisao, da od indijskog gurua koji celog života sedi ispod drveta držeći uspravljenu ruku saznaju odgovore na sva pitanja. Ne smem, naravno, da otkrivam kraj filma ali reći ću da me podsetio na poslednju scenu Karpenterovog „Stvora“: „Zašto ne bismo malo sedeli ovde… i videli šta će da se dogodi?“. Zašto da ne, zaista?