Cena slobode: Milorad Mida Belančić (1943-2017)

Po povratku u zemlju ispisuje knjigu o Polu Rikeru i kroz hermeneutiku, učeći se umeću tumačenja i buđenju sumnje prema činjenicama, ulazi dublje u problem teksta, traga, pisanja. Među prvima na prostoru Jugoslavije otkriva francuski poststrukturalizam, naročito Žaka Deridu i njegovu dekonstrukciju, da bi do poslednjeg daha ostao čovek za koga je stvarnost vrlo nestabilna struktura kojoj nikada ne treba verovati na reč. Dekonstrukcija, međutim, za Belančića nikada nije bila sklonište od upada sirove stvarnosti, ili prilika za neodređenost, neodlučnost, ili haotični relativizam. Naprotiv. Dekonstrukciju je, istovremeno, bila strast mišljenja i metoda za ostajanje pribranim pred razornim strahotama i glupostima koje su obeležile poslednjih tridesetak godina života ove zemlje. Zbog toga Belančić nikada nije pristao na ubilačke identitete (nacionalne, verske, polne), umeo je da od paradoksa napravi filozofski medaljon, počinjao je da misli tamo gde se nemoćno (filozofsko) mišljenje zaustavljalo, a u javnim polemikama, uprkos uljudnom tonu, bio je čvrst i nepomirljiv. Kao niko drugi, možda, Milorad Belančić, takav kakav je bio – pristojan, pribran, tih čovek snažnog filozofskog žara – spojio je u sebi filozofsku i građansku egzistenciju. Biti filozofom za njega je značilo biti aktivnim građaninom koji ne pristaje na vladavinu ubica, satrapa, demagoga i lopova (te se s jednakim žarom suprotstavljao kako Miloševićevoj, tako i Vučićevoj vladavini), a biti građaninom značilo je bez predaha filozofski dekonstruisati stvarnost ne pristajući na olako obećanu brzinu i lakša rešenja.

Družio se sa sebi sličnima, bio blizak prijatelj Radomira Konstantinovića, Miladina Životića, Nenada Dakovića, Milana Staševića, Branka Romčevića. Na Trećem programu Radio Beograda Belančić pripada slavnoj generaciji filozofa, pisaca, istoričara umetnosti, sociologa, koja je ovaj program načinila najcenjenijim radijskim izrazom u nekadašnjoj Jugoslaviji. Nikada, međutim, uprkos dvadesetak objavljenih knjiga (i barem još pet koje su ostale u rukopisima) nije prihvaćen u akademskim krugovima. Nije ni čudo. Bio je najsamosvojniji filozofski pisac na ovim prostorima. NJegovi tekstovi bili su neprijatni političkim strukturama i onima koji su vazda bili spremni opsluživati moćnike, a opasni za polumrtvu akademsku filozofiju: pretili su, naime, da je ožive. Živeti filozofiju, pak – Mida nas je tome učio – značilo je preuzeti odgovornost za sebe, sopstvene ideje i strast koju živiš, bez obzira na cenu. Jedina cena koju nije pristao da plati, bila je cena slobode. Jedino se o tome, s tim blagim čovekom, nije moglo pregovarati.