Cenimo slobodu govora – pazimo šta pišemo

Dakle, što je „društvenih bolesti“ više, to je pogodnije tlo za razvijanje aforizma. A kakvo je stanje sa društvenim bolestima kod nas, zaključite sami. Jer, srpski aforističari pišu najbolje aforizme na svetu. Drugi kažu, ne mi. I da se razumemo – tako ne misli i srpska književna kritika. Pa se pitamo: čime je aforizam zaslužio tako loš tretman?

Možda je najbolji odgovor stigao od Aleksandra Baljka, najostvarenijeg ovdašnjeg aforističara: „Izgleda da je paradoksalna priroda aforizma odredila i njegovu sudbinu. Naš aforizam je izuzetno kvalitetan, ali je istovremeno i potcenjen; on je prvoklasan a zapostavljen; značajan a skrajnut; moćan a neravnopravan; privlačan a odbačen; popularan a prećutan; sveprisutan a ignorisan“. Pridodajemo da se ovo mišljenje, pre svega, odnosi na satirični aforizam koji je složeniji, bogatiji i nametljiviji od klasičnog aforizma. A tako je još od književne dominacije slavnog poljskog pisca Stanislava Ježija Leca, koji je aforizmu dao maksimalnu satiričnu mogućnost sve ne bi li „…/…/… udahnuo život drevnom književnom i filozofskom rodu koji je dugo tavorio u didaktičkoj moralistici…“ Pa se onda, s pravom, pitamo. Kakva je budućnost ovog zahtevnog i minijaturnog književnog roda? I imamo hrabrosti da odgovorimo – niko i nikada neće uspeti da „protera“ aforizam iz sveta književnosti.

Šta još reći o aforizmu? Neponovljivi Horhe Luis Borhes nekom prilikom rekao je kako mu se Kafkin roman „Zamak“ mnogo dopada, ali da bi ga on napisao na jednoj stranici! Ovo napominjem jer je težnja nas aforističara da nadmašimo i „obim jedne stranice“, jer je naš naum da sa jednom, najviše dve rečenice poručimo, odnosno obuhvatimo sve ono što romansijer poručuje romanom, pripovedač pričom, reditelj filmom… „Naš“ aforizam jeste oštar, kratak, sastoji se od jedne ili dve rečenice koje obavezno sadrže jaku dozu sarkazma, uz gotovo neizostavni i nepredvidljivi filozofski obrt.

Takve aforizme, naravno, isprovociralo je doba represije u „državama“ gde je sloboda govora prva „uhapšena“, gde su misleći ljudi jednostavno „žigosani“ time što su morali „šaputati“ poput „proste“ većine, gde su „velike Vođe“ ugušile slobodnu štampu „kao rajinka pile“, istovremeno bezdušno uništavajući kulturu, sport, školstvo, sve stvarajući političku mafiju, usput prazneći slamarice građanima, pride: ispirajući im i mozak… Pa opet, da se razumemo: aforizmi srpskih aforističara nisu poziv na pobunu (bože sačuvaj!), ali jesu navijeni budilnik. Zato, gospodo draga, probudite se! Čitajte aforizme ako već nemate vremena za iščitavanja romana i zbirki priča, čak i onih koje su uznele „Ninova“, „Andrićeva“, „Mešina“, ili „Sremčeva nagrada“…

Čitajući aforizme, suočimo se sa stvarnošću kakvu ne želimo da vidimo, shvatimo i priznamo. „Otreznimo“ se. Ojačajmo duh, podignimo glavu, ispravimo leđa, odmorimo kolena. Budimo sa našim ružnim navikama na „Ti“, negativnim crtama karaktera takođe. Jer, ružne navike su i „u nama“, ne samo u „prvom do nas“. Jer, mi jesmo potomci predaka koji su marljivo gajili tradiciju govornih narodnih umotvorina a aforizam, kao književna forma, pripada baš njima. Kratko, sažeto, jasno. I poučno! Čak, „Aforizme pored ostalog cene baš zbog toga – što sadrže polovinu istine. To je za književno delo neobično visoki procenat!“ Ili, može se reći i ovako: „Cenimo slobodu govora. Pazimo šta pišemo!“ Vaše je, dakle, samo da pazite šta čitate! Uzgred, da znate. Svaki srpski aforističar se pita: ako je Lec prvi na svetu, ko je treći? Vidimo se na „Satira festu“.