Češka realnost iz perspektive “pobeđenih”

Ta potreba da se kaže da je komunizam bio gori od svega danas, nije više održiva. LJudi ne žele više to da čuju. Umorili su se od toga“, kaže za Danas češka književnica Petra Hulova. Ona je ovih dana bila gošća štanda Češke republike na Sajmu knjiga, gde je predstavila svoju knjigu “Čuvari građanskog dobra”, koju je nedavno objavila izdavačka kuća Plato.

U ovom romanu autorka se bavi provokativnom temom: opisuje češku realnost iz perspektive “pobeđenih”, onih koji su bili na drugoj strani prilikom promene režima 1989. Pričajući priču o svojoj porodici, junakinja evocira, sada zaboravljen i odbačen, svet socijalizma, odrastanje u čehoslovačkom veštačkom gradu Krakovu, izgrađenom za porodice fabričkih radnika. Raskol u porodici, opredeljivanje za komunizam i protiv njega, rezultiraće razgradnjom, istom kao i u društvu.

Zbog same teme ovaj roman može biti veoma važan za naše čitaoce, koji dilemu romana – da li je socijalistička država sa svojom okrenutošću čoveku i socijalnoj pravdi bila bolja od kapitalističke države s okrenutošću ka korporacijama i njihovom profitu – mogu doživeti kao sopstvenu, i na isti način se preispitivati kao i junaci romana.

„Glavna junakinja je jedina koja ostaje na strani starog sistema. Ona je izopštena i drugačija od ostalih u tom stavu. Komunizam i socijalizam se percipiraju kao negativni sistemi i gleda se ka Zapadu. Petra Hulova je pokazala taj život u tom omraženom socijalizmu u drugačijem svetlu. NJena junakinja ima zanimljiva razmišljanja koja ističu da nema više onog mirnog života nego da su svi prinuđeni da rade više od poslova i da se bore za svoju neizvesnu egzistenciju. Pokazuje da taj socijalizam imao i neke dobre strane, a ne samo negativna određenja. Ona podstiče na dijalog o tome šta je komunizam zaista bio i kako se danas gleda na njega“, objašnjava urednica u „Platou“ Nataša Anđelković.

Petra Hulova kaže da se danas sve manje i manje ljudi uopšte seća vremena komunizma, budući da je sve manje ljudi koji su živeli u tom periodu. „Zato se slika poslednjih godina očekivano menja na bolje ali i na gore. Nije stvar u tome da ljudi više nisu spremni da percepiraju to vreme kao potpuni mrak, što je bio stav koji je bio tipičan za devedesete, nego je pre stvar u tome da više ne mogu da budu tako pozitivni prema savremenosti. Do nedavno, reakcije establišmenta na sve što se dešavalo u društvu, bile bi da je u komunizmu bilo gore.

Desničarski establišment je na svaku kritiku o našem vremenu, tako reagovao, a ljudima je to već dosadilo“, priča književnica. Kako dodaje, slika iz perioda promena ka demokratiji i kapitalizmu, o borbi između dobra i zla, nešto je što ljudi više ne žele da prihvate. „To je bilo nametnuto 1990-ih, a u međuvremenu, ljudi koji su dobili moć, u ime desno orijentisane politike, prestali su da budu društveno osetljivi. To je postala njihova slaba tačka. Radnički sindikati su nestali i kapitalizam je jako pogodio građane. Ali dogodilo se da, oni koji su bili protiv sistema u komunističkom periodu, nisu kritikovali kapitalizam zbog njegovih antisocijalnih elemenata. To se može pripisati neuspehu intelektualaca tog vremena. Sada plaćamo taj dug tako što se ljudi sve više i više okreću populističkim partijama u mojoj zemlji, jer se osećaju izdanim. Osećaju da ih je elita napustila, a verovali su da su kapitalizam i sloboda jedna ista stvar. Zapadne države i kompanije rade na tome da naprave takve zbrke. Problem je što ni intelektualci na neki način nisu mogli to da razlikuju i da se založe za zaštitu naroda“, smatra Hulova.

Stavovi njene junakinje u knjizi predstavljeni su tako da se čitalac pita da li im se podsmeva ili ih strasno podržava. „Neću olakšati publici svojim odgovorom ko je ona zaista. U svojim knjigama želim da izbacim čitaoce iz njihovih komfornih zona time što ću stvoriti junaka za koga se ne može jasno reći ko je.

Ima stvari sa kojima se slažete i sa kojima se ne slažete. Ali ona je tu da bi vas naterala da razmislite i da vas natera da uđete dublje u priču“, objašnjava autorka.

Na pitanje kako gledate na činjenicu da nasuprot onima koji na komunizam gledaju kao na mračan period, stoje uglavnom oni za koje je to bilo zlatno doba, Hulova kaže da ona ne želi da romantizuje to vreme. „Mislim da nam nedostaje sposobnost da razmišljamo o svojoj istoriji kao o periodu koji je bio i dobar i loš.

Ali često ljudi nastoje da budu ili jako pozitivni ili jako negativni prema određenom vremenu, što nas ne vodi nikuda. Ne volim tu romantizaciju prošlosti, kao ni interpretaciju iz 1990-ih da je sve u periodu komunizma bilo loše. To znači da su životi ljudi do “Plišane revolucije” 1989. bili na neki način potpuno pogrešni i da su manje vredeli. Moja junakinja podržava komunizam jer je u tom kontekstu u mojoj državi to bilo nešto neobično, nesvakidašnje. Generalno ja nemam nikakav nostalgični osećaj prema komunizmu kao sistemu. Ali zato osećam nostalgiju prema društvenoj solidarnosti, jednakosti, kao i konceptu metafizike koji je postojao u politici. Sada se ne govori o idejama nego se bavimo menadžmentom nekog preduzeća koji se zove državna administracija. To je pogrešno. Treba uvek da mislimo na društvo u okviru ideja i da debatujemo o tome kakve vrednosti želimo da imamo u našem društvu, a ne samo da mislimo o društvu kao o privatnoj kompaniji koju treba najefikasnije voditi“, zaključuje češka autorka.