Četvrt milenijuma od verovatnog Betovenovog rođenja

Ne postoji tačan podatak o datumu njegovog rođenja, budući da takve informacije nije bilo u parohijskim zapisima. Iako 17. decembar slavimo kao njegov rođendan, zapravo je to bio dan njegovog krštenja. Prema zvaničnim informacijama, rodio se dan pre krštenja, mada se to moglo dogoditi i nekoliko dana ranije.

Morao je da napusti školu da bi izdržavao porodicu. Otac ga je izvukao iz škole kada je imao samo 10 godina. Primetivši izuzetan talenat i inteligenciju svog sina, nadao se da će to uspeti da pretvoriti u novčanu korist.

Uprkos matematičkoj složenosti njegovih kompozicija, Betoven se uvek borio sa brojevima. Napustio je školu sa 11 godina, nakon što je naučio da sabira i oduzima, ali pre nego što je naučio da množi ili deli.

Bilo mu je teško da prati svoje finansije. U pismu iz 1801. godine, opisao je sebe kao „stvarno nesposobnog poslovnog čoveka koji se loše drži aritmetike”.

Kao neuspeli pevač, Betovenov otac položio je svoje nade na sina prisiljavajući ga da vežba satima svaki dan. U stvari, otac bi ga često tukao kad bi svirao pogrešne note.

Betovenov otac želeo je da svog sina predstavi kao čudo od deteta, pa je lagao o Betovenovim godinama na njegovom prvom javnom nastupu. Dobar deo svog života verovao je da je rođen 1772. umesto 1770. godine.

Dok je bio tinejdžer, preuzeo je punu odgovornost za svoju porodicu. Kao rezultat, Betovenov rukopis bio je toliko loš da se muzikolozi do danas bore da potvrde autentičnost njegovih potpisa.

U martu 1787. Betoven je otputovao u Beč sa namerom da studira kod Mocarta. Njegova poseta bila je kratkotrajna.

Dve nedelje nakon dolaska saznao je da mu je majka bolesna i vratio se kući u Bon, u Nemačkoj. Ubrzo nakon toga, majka mu je umrla, a otac je podlegao alkoholizmu, čineći Betovena odgovornim za brigu o svoja dva mlađa brata.

Nakon pet godina boravka u Bonu, Betoven je konačno ispunio svoj san o preseljenju u Beč 1792. godine.

Niko zapravo ne zna zašto je izgubio sluh. Ono što se sa sigurnošću zna jeste da je počeo da gubi sluh kada je imao samo 26 godina, dok je bio na vrhuncu karijere, a do smrti je bio potpuno gluv.

Još jedna od nepoznanica jeste da niko nije potpuno siguran zašto je počeo da ga gubi. Zna se da je patio od teškog oblika tinitusa – čuo je snažno „zvonjenje“ u ušima.

Obdukcija nakon njegove smrti 1827. godine pokazala je da je imao „rašireno unutrašnje uvo” koje je vremenom razvilo lezije.

Svoja najslavnija dela komponovao je nakon što je izgubio sluh. Kao rezultat gubitka sluha, Betoven se povukao iz sveta dirigovanja i izvođenja da bi se usredsredio na komponovanje.

Nakon gubitka sluha, Betoven bi komunicirao sa prijateljima tako što bi oni pisali u „knjigu za razgovor”.

Osećao se usamljeno i izolovano, što se moglo videti i po njegovim dnevnicima, ali upravo su kompozicije iz tog perioda vremenom postale toliko poznate.

Godinama nakon što se povukao iz društva i dalje ga nije napuštao taj osećaj, a jednom prilikom je napisao da ga je sluh „svuda proganjao poput duha”. Tada nastaju neke od svojih najpoznatijih simfonija.

Njegova čuvena deveta simfonija imala je svoje prvo izvođenje u Beču, tri godine pre Betovenove smrti.

Njegovo delo postalo je himna Evropske unije. Godine 1972, Savet Evrope izglasao je usvajanje „Ode radosti” iz Betovenove devete simfonije kao zvaničnu „Himnu Evrope”.

Takođe je privremeno korišćena i kao nacionalna himna takozvane države Kosovo kada su proglasili nezavisnost 2008. godine.

Kompozicija je nastala 1823. godine iz pesme koju je napisao nemački pesnik Fridrih Šiler 1785. godine pod nazivom „An die Freude”.

Da ostvareni umetnici obično nemaju sreće u ljubavi pokazuje i Betovenov slučaj. Betoven se dva puta ludo zaljubio, ali dva puta njegova ljubav nije bila uzvraćena.

Betovenov ljubavni život zakomplikovao je klasni sistem u Beču s početka 19. veka.

Prvi put se zaljubio u mladu groficu zvanu Džuli 1801. godine, ali nije mogao da je oženi jer je bio običan čovek. Smatra se da je upravo njoj posvećena čuvena „Mesečeva sonata”.

Nekoliko godina kasnije upoznao je i zaljubio se u Žozefin Bransvik nakon što joj je počeo predavati klavir 1799. godine.

Kasnije se udala za grofa koji je umro 1804. godine i nije mogla da se uda za Betovena iz straha da će izgubiti starateljstvo nad svojom decom aristokratskog porekla.

Jedna od velikih misterija koja je to i do danas ostala je identitet primaoca čuvenog pisma „Besmrtnoj dragoj”.

Pismo napisano tokom dva dana jula 1812. godine, predstavlja strastveni vapaj čežnje za nekim kome se obraćaja samo sa „moja besmrtna draga”.

Muzikolozi su predložili mnoge teorije u vezi sa identitetom Betovenove misteriozne žene, ali je malo verovatno da ćemo ikada sa sigurnošću saznati.

Tokom svog života napisao je najmanje 15 strastvenih ljubavnih pisama Žozefini Bransvik i veruje se da je upravo ona tajni primalac njegovog čuvenog ljubavnog pisma iz 1812. godine.

Druga teorija prikazana je u filmu iz 1994. godine gde se sugeriše da je pismo bilo namenjeno supruzi Betovenovog brata Kaspara, ali ova teorija nije zasnovana na činjenicama.

Iako to možda nije negativno uticalo na njegovu muziku, Betoven je imao više nego ležernu vezu sa alkoholom.

Jednom ga je, zbog sumnje da je skitnica, uhapsio policajac koji ga nije ni prepoznao. Posle njegove smrti 1827. godine, obdukcijom je otkrivena smanjena jetra usled ciroze.

Po prirodi je bio temperamentan. Poznato je da je Betoven imao nezgodnu narav.

Divio se idealima Francuske revolucije, pa je svoju treću simfoniju posvetio Napoleonu Bonaparti. Onda se Napoleon proglasio za cara.

Betoven je tada, iznerviran, istrgnuo naslovnu stranicu svog rukopisa i prešvrljao Napoleonovo ime.

Neke moderne reprodukcije originalne naslovne stranice izbacile su Napoleonovo ime zbog autentičnosti.

Nalazi istraživača sa Univerziteta u Mičigenu i Univerziteta u Vašingtonu sugerišu da su neobični ritmovi povezani sa nekim od Betovenovih najpoznatijih dela mogli biti rezultat srčane aritmije.

Istraživači su ispitivali ritmičke obrasce niza Betovenovih kompozicija kako bi pronašli tragove o ovom stanju, i zaista su otkrili da ritmovi pojedinih delova njegovih poznatih dela odražavaju nepravilne ritmove srčane aritmije.

„Kada vaše srce kuca neredovno od bolesti srca, čini to na neki predvidljiv način”, rekao je jedan od autora ovog istraživanja u pisanoj izjavi. „Mislimo da čujemo neke od istih obrazaca u njegovoj muzici.”

Mnogi Betovenovi portreti zasnovani su na gipsanom otisku lica koji je napravljen 1812. godine. Prikazan je kao nesrećan ili besan, jer, da bi se napravio kalup u koji se kasnije izliva gips, potrebno je ležati apsolutno mirno bez osmeha. Materijali koji se danas koriste za tu tehniku dozvoljavaju pozitivnije emocije.

Baš kao i Betovenovo rođenje i njegove poslednje reči su pomalo misterija. Često se može pročitati da su njegove poslednje reči, izgovorene na latinskom jeziku, bile: „Aplaudirajte prijatelji, komedija je završena.”

Ipak, postoje ljudi koji misle da su mu poslednje reči bile drugačije. Nakon što je izdavač kupio Betovenu 12 boca vina na poklon, poslednje reči umirućeg kompozitora bile su: „Šteta, šteta, prekasno!”