Četvrto srce

Međutim, knjiga nema jedan jedini par krila, već na stotine njih, što je znak da te knjiga može voditi sa cveta na cvet ne samo unutar ovog veličanstvenog sveta već i u stotinama drugih nastanjenih svetova.

Neki od tih svetova mnogo liče na ovaj u kojem živimo, a u drugima žive stvorenja koja viđamo samo u snovima.

Sećam se svoje prve pročitane knjige, s nepunih osam godina.

Bila je to jedna velika knjiga, koja me je skoro celog prekrivala, poput nekakvog šarenog šatora, onda kada sam je, jedne prolećne večeri, čitao u krevetu.

Svetlo koje je padalo na njene stranice dolazilo je kroz ogromni prozor na mojoj sobi.

Stranice su postajale svetlije ili tamnije kako su oblaci, na svom putu u sumrak, prelazili preko neba koje je poprimalo tamnosmeđu boju.

Povremeno bi prošao poneki tramvaj.

Beskrajni grad se prelivao sa one strane stakla.

Bila je to priča o jednoj devojčici.

Ne sećam se svih pojedinosti.

Ono što pamtim jeste knjiga, velika i puna ilustracija.

Donela mi ju je mama od ko zna kojeg starijeg brata od tetke, i trebalo je da je vratimo nakon što je pročitam, pa sam joj tako izgubio svaki trag.

Nikad je više nisam pronašao, možda zato što joj nisam zapamtio naslov, a još manje autora.

Uzalud sam kao adolescent kopao po knjižarama, a kasnije i po internetu: nigde se više nisam susreo s pričom o devojčici s tri srca.

Iznenadila me je, kasnije, informacija da svako od nas ima po jednu takvu knjigu, izgubljenu u dubinama detinjstva, knjigu tako upečatljivu i tako jasnu u sećanjima, a ipak zauvek izgubljenu.

Nakon što se devojčica rodila u bolnici u jednom zabačenom kvartu, njena majka reče doktorima da sačekaju, da oseća još nešto u utrobi.

Pred njihovim zapanjenim pogledima, žena rodi još i nekakvu sedefastu vrećicu od kožice koja je izgledom podsećala na riblju bešiku, a bila veličine deteta.

Na mekanoj kožici nazirali su se nečitljivi znakovi, nažvrljani hemijskom olovkom.

Doktori diseciraše vrećicu svetlucavim skalpelom i otvoriše je na porođajnom stolu pored iscrpljene majke.

Ukaza im se neverovatan prizor.

Unutra su se nalazili, lepo složeni u džepiće, topli i živi organi.

Prsti, zubići, jedno smeđe oko, nekoliko koščica, nekoliko mekanih glasnih žica, jedan bubreg…

I, u tri veća džepa napravljena od te iste kožice ružičastog odsjaja, tri srca, koja su lenjo lupala: jedno kristalno, jedno gvozdeno i jedno olovno.

„Ovo je prvo dete koje je došlo na svet s rezervnim delovima“, reče jedan od doktora, iznenada smiren.

Tako bi, zapravo, i bilo normalno, ponovio je za sebe sa osmehom.

Ne treba biti doktor pa uvideti da je jedna od najvećih mana božjeg dela to što je dozvolio da se krhko ljudsko telo troši čitavog života, bez mogućnosti da se tanane komponente, ispletene u taj komplikovani i mekani mehanizam, obnove.

Možda će se od sad sva deca rađati ovakva, pomisli doktor, pun nade.

Ali se ni do tada, ni od tada pa nadalje, nikad više nije pojavilo dete obdareno nečim sličnim.

Otprilike je tako zvučala prva priča koju sam ikada pročitao.

Ta davnašnja knjiga, koja me je kao šator pokrivala mnogih popodneva, bila je prvi leptir kojeg sam pripitomio i učinio da poleti za mene.

Od tada sam jahao na mnogim svilenkastim vratovima i osetio lepetanje mnogih stranica, široko otvorenih preko ovog sveta.

Ali sam u svim krilatim doratima tražio onog prvog, izgubljenog.

I zaprepastilo me je saznanje da se sve priče, na stotine i stotine njih, koje sam kasnije čitao, svi romani i epopeje i legende i zapleti, zapravo, vežu, tankim a otpornim svilenim koncima, za ovu prvu priču pročitanu u detinjstvu.

Prevod s rumunskog: Oana Hergenreter

Autor je poznati rumunski pisac čija je priča objavljena u Antologiji savremene rumunske priče u izdanju Arhipelaga