Čežnja za suncem

Sve su to pitanja koja pred vas kao gledaoca i uživaoca teatra postavlja Henrik Ibzen svojim „Avetima“. Postavlja ovom prilikom sa scene Amfiteatra na Svetom Stefanu, u režiji Andreja Nosova, a u okviru Festivala Grad teatar Budva. Svet je pun iskušenja, kao da neprekidno saopštavaju čarobni glasovi glumaca (Mirjana Karanović, Branko Cvejić, Slobodan Beštić, Milan Marić, Jovana Gavrilović), a to se čini poput prave muzike ljudskih iskaza, pomešane sa povremeno silovitim vetrom prirode, koja i sama ove večeri kao da svojim uznemirenjem učestvuje u dramatičnim prizorima na sceni.

            U ovoj predstavi, u kojoj nema muzike doslovce, svi zvuci potiču od glumaca, njihovog govorenja, pokretanja, zvukova plesa, premeštanja stolica, ispijanja pića. I neočekivanosti prirode na otvorenom, dakako. Radost života žuđena je uspomena u čami neostvarenih prilika, nekadašnjih otrzanja sebe od braka, porodice, a na vrhuncu glasovi se ovde sustižu („Sirotište gori – A nije osigurano – Regina, donesi moju maramu“), u toj strahotnoj polifoniji propasti svega naočigled glavnih aktera, premda za svakog od njih, to sažizanje do temelja jednog velikog i važnog životnog projekta, ima drugačije značenje. Jedni će poći ka životu, ne zaglibljujući se u prevelikom prepuštanju bolu, drugi će čeznuti za Suncem u svojevrsnoj nepokretnosti, iščekujući kakav svetao dan sred posvemašnje paralize složenih emotivnih stanja. Potresno suočavanje sa porodičnim utvarama od kojeg zebete i na gotovo plus četrdeset na moru.