Cibor iz Kapošvara, Margaret Etvud

Kakav je karneval posle te predstave napravio Danilo Kiš u Srpskoj kafani, ili u Prešernovoj kleti, a najpre u Skadarliji, u kafani Dva jelena. Radost otkrića kao plima, kao zaraza, kao furija.

Tako je fudbal igrao Zoltan Cibor, rođen u Kapošvaru. Cibor je bio jedan od retkih iz zlatne momčadi mađarske reprezentacije koji je menjao klubove. Već u ratnoj Mađarskoj 1943. počeo je da igra za klub Komarom. Kao veliki talenat u 17 godini dolazi u Ferencvaroš. Iz Ferencvaroša posle dve godine prelazi u Čepel Vašaš. Odlaskom na odsluženje vojnog roka Cibor postaje član Honveda.

Na Olimpijadi u Finskoj 1952. prvo je stradala Turska 7:1 u četvrtfinalu, pa Švedska 6:0 u polufinalu. U finalu Mađarska je igrala sa Jugoslavijom i pobedila 2:0. Prvi gol je dao Puškaš iz penala, a drugi Cibor u 88. minutu. Na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj Cibor je dao gol u polufinalu protiv Brazila 4:2, dao je gol i u finalu ali je Mađarska to finale izgubila protiv Nemačke 3:2, a u grupi Mađari su pobedili Nemce 8:3. Ta rana zbog poraza Mađara nikad mi se neće zaceliti.

Četiri poslednje utakmice Mađarska, tatarska konjica, odigrala je 1956: 16. septembar protiv Jugoslavije 3:1, strelci Cibor, Kočiš, Puškaš; 13. septembar protiv SSSR 1:0, strelac Cibor (poslednji gol Cibora u dresu mađarske reprezentacij); 7. oktobar Francuska 2:1, golove su dali Mahoš i Kočiš; 14. oktobar Austrija 2:0, strelci Šandor i Puškaš. Tog dana Žunja je slavila sedmi rođendan.

Posle te utakmice trojica ponajboljih igrača reprezentacije krenuli su na put dobrovoljnog izgnanstva. Zoltan Cibor, Šandro Kočiš, Ferenc Puškaš. Odnajboljih u Mađarskoj su ostali Božik i Nandor Hidegkuti. U prvoj godini izgnanstva Cibor je želeo da igra u Romi, ali Mađarski fudbalski savez nije hteo da mu izda dozvolu.

Uz veliku podršku i diplomatiju Vladislava Kubale, Kočiš i Cibor dolaze u Barselonu. To je jesen 1958. Kočiš i Cibor imaju po 30 godina i gotovo dve godine pauze, dve godine bez prave utakmice. Barselona sa Kočišem i Ciborom dve godine za redom postaje prvak Španije. U Kupu šampiona 1960. eliminisala je Real, a finale je igrala s Benfikom. Golove u finalu dali su Kočiš i Cibor, ali je to finale Barselona izgubila 3:2. Benfika s mladim Da Silva Eusebiom.

Cibor i Kočiš igrali su dve najvažnije utakmice u životu na istom stadionu, stadion Vankdorf u gradu Bernu, oba finala izgubili su rezultatom 3:2. Na finalu Kupa šampiona Barselona je pogodila osam puta u prečku ili u stativu, a opet izgubila. Je li to bilo prokletstvo dvojice mađarskih majstora?

Cibor je posle odlaska iz Barselone jednu polusezonu igrao u Espanjolu a onda se preselio u Kanadu. Igrao je za tim Hungarija-Toronto. Tako se završila karijera Zoltana Cibora koga su zvali Ronđlabu (Rongylabu – Noga od krpe, ja bih to preveo kao Noga pantera). Imao je Cibor neuhvatljiv dribling, bio je brz kao vetar u mađarskoj pusti.

U Torontu Cibor je upoznao Margaret Etvud, mladu pesnikinju koja je volela fudbal. Kad se Cibor vratio u Mađarsku dugo je trajala prepiska s kanadskom pesnikinjom. U jednom pismu on je obaveštava da je počinio samoubistvo njegov prijatelj Šandor Kočiš. U jednom bifeu u Barseloni, to je jul 1979.

Posle nekoliko nedelja Margaret Etvud poslala mu je odlomak iz pesme o samoubistvu jedne devojke: U pozadini je jezero,/a iza njega poneki oniski breg./Fotografija je snimljena/sutradan pošto sam se utopila./Ja sam u jezeru, usred/slike, odmah pod površinom./Teško je reći tačno gde sam, velika ili mala./Voda i svetlost to remete./Ali ako gledate dovoljno dugo,/na kraju ćete moći da me vidite.

Margaret Etvud i Zoltan Cibor negovali su veliko prijateljstvo, a da li je bio po sredi neki roman to niko ne zna. To ne znam ni ja. Znam da su se često veselili u toj prepisci. Cibor je od nekih mađarskih izbeglica u Kanadi čuo jednu zanimljivu priču. I tu čudnu priču on je ispričao Margaret Etvud. Od te priče nastala je pesma Venčanje za krvnika.

Ta pesma je veoma duga, pesma u prozi, a evo o čemu je priča: Žan Koroler, bubnjar u kvebečkim kolonijalnim trupama, dospeo je u zatvor zbog učešća u dvoboju. I ubistva. U susednoj ćeliji bila je Fransoaz Loran zbog krađe, ukrala je haljinu od gospođe kod koje je služila, da bi bila još lepša. I bila je osuđena na smrt vešanjem. Smrtnu kaznu muškarac je mogao izbeći jedino ako bi postano dželat, a žena ako bi se udala za dželata. Fransoaz Loran uspela je da ubedi Korolera da se prijavi za mesto dželata i da se venčaju, a da se pre toga nikad nisu videli, ni u zatvoru. Delio ih je surov, debeli zid.

Prvi skup reči koje sam znao naizust bio je sastav mađarske zlatne momčadi: Grosič, Buzanski, Lantoš, Božik, Lorant, Zaharijaš, Budai, Šandor, Kočiš, Hideguti, Puškaš, Cibor. Poraz u finalu Svetskog prvenstva u Švajcarskoj 1954. postao je mit koji je najbolje opevao Peter Esterhazi. I njegova i moja želja bila je ne samo da gledamo to finale nego i da igramo kad iz igre izađu Božik i Puškaš, ja bih dobio broj 10.

Voleo bih da posetim stadion Vankdorf u Bernu. A šta bi trebalo učiniti ako odete u Švajcarsku, eto, ako se čovek zaputi u Cirih: Prvo što treba uraditi u Cirihu/je sjesti na ZO trolejbus broj 5,/i odvesti se do kraja pruge,/i stići, upozorili su vas na lavove?/I kako njihova rika odjekuje/do ograde groblja Flutern/gdje se šećem uz vrlo ljep puteljak/do groba Džemsa Džojsa./Uvjek obiteljski čovjek,/tu je sa svojom ženom Norom naravno/i sinom Đorđom, koji je umro prije nekoliko godina./Lucija, njegova kći, njegova tuga,/još uvjek živa, još uvijek zatočena/u ustanovi za nervno poremećene./Na vijest o smrti svoga oca rekla je:/Šta radi pod zemljom taj idiot?/Kad će se odlučiti da izađe?/Stalno vas gleda./Zadržao sam se neko vrijeme na groblju./Mislim da sam rekao nešto naglas gospodinu Džojsu/sigurno jesam. Znam da jesam,/ali se ne sjećam što,/pa neka zasad tako i ostane…

Rajmond Karver, ili…

A šta će reći Iva i Nona kad…?

Ne verujemo ti…

I izvrstan komentar ove čudesne priče iz zatvora: Round Midnight

Igranka ko igranka, ovde to traje do zore.
Ona je otišla nešto malo pre devet, a
već u pola deset bio sam trešten pijan.
Klatio sam se na nogama, ah, i niko nije
ni pomišljao da igra s čovekom kome je
do malopre igra bila sve – svet se u te
stvari uvek bolje razume od tebe. Kad si
o, kad si srećan ko što sam do malopre
bio ja, taj nikad nema vremena za tebe;
ali kad ti kolica krenu niz brežuljak,
svi su opet tu: stoje i gledaju, majmuni!

Eto, kad već ode, reših da se napijem!
Ostadoh neko vreme pri tome – pri šanku!
A onda, to već ni kod Konana Dojla više
ne biva, u pet do dvanaest, ugledah je
na vratima Veselog doma. Rekoh tada sebi,
jer kad sam pijan niko me ne razume:
“Jebote Džo, ova se vratila!”
A ja, kao što pretpostavljate, pijan bejah.
A pijan čova ples’ti može jedino sam.
Dakle, tuča! Pa, kud koji mili moji!
LJubav je (skoro uvek) pišanje uz vetar.
Uostalom, pitajte vetar. On o tome sve zna.