Cibor iz Kapošvara, Margaret Etvud 1Foto: Privatna arhiva

Ne sećam se da je u modernoj povesti beogradskog pozorišta bila takva tišina kao na kraju predstave Mara Sad. Tišina pa dug aplauz. To je Bitef 1985, reditelj predstave Janoš Ač, pozorište iz Kapošvara. To pozorište osnovali su mladi glumci, diplomirali u Budimpešti. Nisu hteli da čekaju šansu već su išli u susret životu i kazalištu.

Kakav je karneval posle te predstave napravio Danilo Kiš u Srpskoj kafani, ili u Prešernovoj kleti, a najpre u Skadarliji, u kafani Dva jelena. Radost otkrića kao plima, kao zaraza, kao furija.

Tako je fudbal igrao Zoltan Cibor, rođen u Kapošvaru. Cibor je bio jedan od retkih iz zlatne momčadi mađarske reprezentacije koji je menjao klubove. Već u ratnoj Mađarskoj 1943. počeo je da igra za klub Komarom. Kao veliki talenat u 17 godini dolazi u Ferencvaroš. Iz Ferencvaroša posle dve godine prelazi u Čepel Vašaš. Odlaskom na odsluženje vojnog roka Cibor postaje član Honveda.

Na Olimpijadi u Finskoj 1952. prvo je stradala Turska 7:1 u četvrtfinalu, pa Švedska 6:0 u polufinalu. U finalu Mađarska je igrala sa Jugoslavijom i pobedila 2:0. Prvi gol je dao Puškaš iz penala, a drugi Cibor u 88. minutu. Na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj Cibor je dao gol u polufinalu protiv Brazila 4:2, dao je gol i u finalu ali je Mađarska to finale izgubila protiv Nemačke 3:2, a u grupi Mađari su pobedili Nemce 8:3. Ta rana zbog poraza Mađara nikad mi se neće zaceliti.

Četiri poslednje utakmice Mađarska, tatarska konjica, odigrala je 1956: 16. septembar protiv Jugoslavije 3:1, strelci Cibor, Kočiš, Puškaš; 13. septembar protiv SSSR 1:0, strelac Cibor (poslednji gol Cibora u dresu mađarske reprezentacij); 7. oktobar Francuska 2:1, golove su dali Mahoš i Kočiš; 14. oktobar Austrija 2:0, strelci Šandor i Puškaš. Tog dana Žunja je slavila sedmi rođendan.

Posle te utakmice trojica ponajboljih igrača reprezentacije krenuli su na put dobrovoljnog izgnanstva. Zoltan Cibor, Šandro Kočiš, Ferenc Puškaš. Odnajboljih u Mađarskoj su ostali Božik i Nandor Hidegkuti. U prvoj godini izgnanstva Cibor je želeo da igra u Romi, ali Mađarski fudbalski savez nije hteo da mu izda dozvolu.

Uz veliku podršku i diplomatiju Vladislava Kubale, Kočiš i Cibor dolaze u Barselonu. To je jesen 1958. Kočiš i Cibor imaju po 30 godina i gotovo dve godine pauze, dve godine bez prave utakmice. Barselona sa Kočišem i Ciborom dve godine za redom postaje prvak Španije. U Kupu šampiona 1960. eliminisala je Real, a finale je igrala s Benfikom. Golove u finalu dali su Kočiš i Cibor, ali je to finale Barselona izgubila 3:2. Benfika s mladim Da Silva Eusebiom.

Cibor i Kočiš igrali su dve najvažnije utakmice u životu na istom stadionu, stadion Vankdorf u gradu Bernu, oba finala izgubili su rezultatom 3:2. Na finalu Kupa šampiona Barselona je pogodila osam puta u prečku ili u stativu, a opet izgubila. Je li to bilo prokletstvo dvojice mađarskih majstora?

Cibor je posle odlaska iz Barselone jednu polusezonu igrao u Espanjolu a onda se preselio u Kanadu. Igrao je za tim Hungarija-Toronto. Tako se završila karijera Zoltana Cibora koga su zvali Ronđlabu (Rongylabu – Noga od krpe, ja bih to preveo kao Noga pantera). Imao je Cibor neuhvatljiv dribling, bio je brz kao vetar u mađarskoj pusti.

U Torontu Cibor je upoznao Margaret Etvud, mladu pesnikinju koja je volela fudbal. Kad se Cibor vratio u Mađarsku dugo je trajala prepiska s kanadskom pesnikinjom. U jednom pismu on je obaveštava da je počinio samoubistvo njegov prijatelj Šandor Kočiš. U jednom bifeu u Barseloni, to je jul 1979.

Posle nekoliko nedelja Margaret Etvud poslala mu je odlomak iz pesme o samoubistvu jedne devojke: U pozadini je jezero,/a iza njega poneki oniski breg./Fotografija je snimljena/sutradan pošto sam se utopila./Ja sam u jezeru, usred/slike, odmah pod površinom./Teško je reći tačno gde sam, velika ili mala./Voda i svetlost to remete./Ali ako gledate dovoljno dugo,/na kraju ćete moći da me vidite.

Margaret Etvud i Zoltan Cibor negovali su veliko prijateljstvo, a da li je bio po sredi neki roman to niko ne zna. To ne znam ni ja. Znam da su se često veselili u toj prepisci. Cibor je od nekih mađarskih izbeglica u Kanadi čuo jednu zanimljivu priču. I tu čudnu priču on je ispričao Margaret Etvud. Od te priče nastala je pesma Venčanje za krvnika.

Ta pesma je veoma duga, pesma u prozi, a evo o čemu je priča: Žan Koroler, bubnjar u kvebečkim kolonijalnim trupama, dospeo je u zatvor zbog učešća u dvoboju. I ubistva. U susednoj ćeliji bila je Fransoaz Loran zbog krađe, ukrala je haljinu od gospođe kod koje je služila, da bi bila još lepša. I bila je osuđena na smrt vešanjem. Smrtnu kaznu muškarac je mogao izbeći jedino ako bi postano dželat, a žena ako bi se udala za dželata. Fransoaz Loran uspela je da ubedi Korolera da se prijavi za mesto dželata i da se venčaju, a da se pre toga nikad nisu videli, ni u zatvoru. Delio ih je surov, debeli zid.

Prvi skup reči koje sam znao naizust bio je sastav mađarske zlatne momčadi: Grosič, Buzanski, Lantoš, Božik, Lorant, Zaharijaš, Budai, Šandor, Kočiš, Hideguti, Puškaš, Cibor. Poraz u finalu Svetskog prvenstva u Švajcarskoj 1954. postao je mit koji je najbolje opevao Peter Esterhazi. I njegova i moja želja bila je ne samo da gledamo to finale nego i da igramo kad iz igre izađu Božik i Puškaš, ja bih dobio broj 10.

Voleo bih da posetim stadion Vankdorf u Bernu. A šta bi trebalo učiniti ako odete u Švajcarsku, eto, ako se čovek zaputi u Cirih: Prvo što treba uraditi u Cirihu/je sjesti na ZO trolejbus broj 5,/i odvesti se do kraja pruge,/i stići, upozorili su vas na lavove?/I kako njihova rika odjekuje/do ograde groblja Flutern/gdje se šećem uz vrlo ljep puteljak/do groba Džemsa Džojsa./Uvjek obiteljski čovjek,/tu je sa svojom ženom Norom naravno/i sinom Đorđom, koji je umro prije nekoliko godina./Lucija, njegova kći, njegova tuga,/još uvjek živa, još uvijek zatočena/u ustanovi za nervno poremećene./Na vijest o smrti svoga oca rekla je:/Šta radi pod zemljom taj idiot?/Kad će se odlučiti da izađe?/Stalno vas gleda./Zadržao sam se neko vrijeme na groblju./Mislim da sam rekao nešto naglas gospodinu Džojsu/sigurno jesam. Znam da jesam,/ali se ne sjećam što,/pa neka zasad tako i ostane…

Rajmond Karver, ili…

A šta će reći Iva i Nona kad…?

Ne verujemo ti…

I izvrstan komentar ove čudesne priče iz zatvora: Round Midnight

Igranka ko igranka, ovde to traje do zore.
Ona je otišla nešto malo pre devet, a
već u pola deset bio sam trešten pijan.
Klatio sam se na nogama, ah, i niko nije
ni pomišljao da igra s čovekom kome je
do malopre igra bila sve – svet se u te
stvari uvek bolje razume od tebe. Kad si
o, kad si srećan ko što sam do malopre
bio ja, taj nikad nema vremena za tebe;
ali kad ti kolica krenu niz brežuljak,
svi su opet tu: stoje i gledaju, majmuni!

Eto, kad već ode, reših da se napijem!
Ostadoh neko vreme pri tome – pri šanku!
A onda, to već ni kod Konana Dojla više
ne biva, u pet do dvanaest, ugledah je
na vratima Veselog doma. Rekoh tada sebi,
jer kad sam pijan niko me ne razume:
“Jebote Džo, ova se vratila!”
A ja, kao što pretpostavljate, pijan bejah.
A pijan čova ples’ti može jedino sam.
Dakle, tuča! Pa, kud koji mili moji!
LJubav je (skoro uvek) pišanje uz vetar.
Uostalom, pitajte vetar. On o tome sve zna.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari