Cilj mi je da mlade vratim klasičnim vrlinama

Pogotovo kad je reč o umetnicima kalibra Olge Golicke i Denisa Nedaka iz Ukrajinske državne opere, koji su u subotu kao gosti Narodnog pozorišta nastupili u baletu Petra Iljiča Čajkovskog „Krcko Oraščić“. To je preksinoć pošlo za rukom gostu iz Italije maestru Jakopu Sipariju di Peskaseroliju, kog je publika u Centru Sava ispratila ovacijama posle predstave u kojoj su se, dobrim delom i njegovom zaslugom, Orkestar NP, solisti i ansambl Beogradskog baleta pokazali kao ravnopravni partneri gostima iz Ukrajine. Maestro Peskaseroli je već posle prvih proba hvalio inspirativnu koreografiju Konstantina Kostjukova – novu verziju postavke Morisa Petipa i Lava Ivanova sa premijernog izvođenja „Krcka Oraščića“ pre 125 godina u Sankt Peterburgu i najavio da će predstavi dodati malo „italijanskog štiha“.

– Meni je bilo izuzetno zadovoljstvo i stimulans da ovde radim. Baletski solisti su izvanredni, nisam očekivao ovakav kvalitet baletskog izvođenja. Veoma sam srećan što sam učestvovao u svemu tome – kaže za Danas maestro Peskaseroli, koji bi 11. februara trebalo ponovo da nastupa u Beogradu, u Zadužbini Ilije M. Kolarca sa Simfonijskim orkestrom RTS na koncertu u čast Ludviga van Betovena. Kao gost ovog orkestra u novembru 2016. na „Kolarcu“ je dirigovao Pučinijeva dela.

*Beograd je ne samo umetnički, za mnoge na Zapadu korak ka Rusiji. Da li je to gostovanjem u Beogradskom baletu i Vaš dirigentski cilj?

– Za svakog dirigenta san bi bio da radi u Rusiji, zato što je to postojbina svakog baleta, kao i ovog. Beograd je umetnički blizak Rusiji, što se vidi ne samo u igri nego i u velikoj želji da se prenese emocija. Vidi se taj napor usmeren ka kreaciji i kvalitetu predstave. To je jako ispunjava, a ja sam kao čovek sa senzibilitetom, izvlačio snagu i energiju iz te igre i prenosio je na orkestar – naprosto da objedinim sve to i napravim kreativni krug. Bio sam jako srećan kad sam pozvan da dirigujem „Krcka Oraščića“, jer sam ovde video potpuno drugačiji pristup, nego recimo u Beneventu, gde sam nedavno radio balet „Romeo i Julija“ Sergeja Prokofjeva. Ja tu razliku vidim u pozitivnom smislu, jer se ovde oseća senzibilitet i prenošenje emocija u izvođenju, držanju…

*Vaše muzičko interesovanje i angažovanje obuhvata ne samo sve žanrove klasike, nego i i pop i filmsku muziku. Nagrađivani ste za inovativnost u pristupu i izvođenju, šta je cilj kome težite u muzici?

– Polazeći od principa da muzika za mene nije posao, nego moj život, jer bez nje ne bih mogao da postojim, uvek se trudim da dam svoju interpretaciju muzike. Na svakom koncertu, operi i baletu na prvom mestu težim da impresioniram prenošenjem snage i želje za životom. Svaki put kad dirigujem, ja uživam i želim da to prenesem na druge. Istovremeno, osim uživanja to je i moja egzistencija. Takođe želim da posebno mladim ljudima približim klasičnu muziku, čak i tu iz 18. veka, jer se stvara sve veći jaz između mlade generacije i te kulture. Potrebno je stvoriti nešto što će ih zbližiti – posebno neki detalj u emocijama. Svako ko dođe na koncert treba da nešto dobije od toga, da se u tih dva sata koje provede na koncertu ili predstavi oslobodi svih misli i živi u svetu muzike i emocija. Suština je u tome da klasična umetnost u sebi nosi klasične vrline koje su danas zaboravljene. Pogledajte ko danas vaspitava decu – oni koji nikad nisu bili vaspitani, oni koji su jurili za pištoljima.. Zato ljude, pogotovo decu treba upoznati s tim da postoje te vrhunske vrline – ljubav, lepota, trijumf dobra nad zlim, kako bi rasli sa njima. To je najvažnije.

*Kakva je Vaša veza sa Rimokatoličkom crkvom – osim što često nastupate na koncertima u Vatikanu, Vi ste stručnjak za kanonsko pravo?

– Od najranijeg detinjstva imao sam dve velike ljubavi – muziku i veru. To je možda čudno, jer danas mnogi kažu ko još u 21. veku veruje. I Muzika i vera imaju i osnovi istu suštinu – kad verujemo u nešto, osećamo se kao deo nečeg velikog, većeg od nas, nečeg univerzalnog.

*Kako se u Vaš život svestranog muzičara uklapaju Vaša pravnička karijera?

– Ako u Italiji želiš da budeš muzičar, u startu moraš da budeš i advokat. A kako to ide zajedno – pa spavam jako malo.

Muzičar i pravnik

Maestro Peskaseroli (1985) stalni je dirigent Simfonijskog orkestra „Marko Akvilski“, glavni gost dirigent Fondacije „Pučinijev festival“, a sledeće tri godine biće umetnički direktor Međunarodnog festivala „Sredina leta“, najvažnijeg muzičkog događaja u Abrucu, čiji je počasni građanin od 2012. godine. U junu ove godine preuzeće i mesto direktora Odeljenja za pop muziku Konzervatorijuma Čajkovski u Kalabriji. Osim klasike i popa zanima ga i filmska muzika. Posle slavnih kompozitora i muzičara Respigija, Lista, Rosinija i Elinija pre dve godine imenovan je za „najmlađeg člana“ Akademije Tiberine u Rimu, a za inovacije u muzici dobio je više nagrada. Prvi koncert dirigovao je sa 16. godina. Studije klavira, kompozicije i pevanja završio je u Akvili i nastavio da se usavršava radeći sa orkestrima širom Italije i van nje. Sa 22 godine završio je i studije prava, radi kao asistent na katedri za krivično pravo Rimskog univerziteta. Takođe je doktorirao i kanonsko pravo i trenutno je najmlađi advokat najvišeg apelacionog suda Rimokatoličke crkve. Za Italijane važan detalj, oblači se kod poznatog italijanskog modnog kreatora i stiliste Karla Pinjatelija. U njegovom programu za 2017. posebno se ističe internacionalni koncert u čast pape Franje u Vatikanu 22. aprila, a krajem 2017. očekuje ga i velika kineska turneja.

Prevod sa italijanskog Miloš Dujaković, zamenik v. d. direktora Baleta NP