„Cilj ove vlasti je da zatre sve prošlo i bivše“: Pesnikinja Radmila Lazić za Danas

Povoda za razgovor sa njom je mnogo, ali najbitiniji su izlazak najnovije zbirke „Život posle života“ u izdanju Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“ iz Kraljeva i njene znamenite edicije Povelja, te tačno pola veka od kako se Radmila Lazić sa prvom knjigom pojavila na ovdašnjoj sceni.

Od njene po mnogima najznačajnije zbirke – „Doroti Parker bluz“ prošlo je već više od 20 godina.

Osim najave novog izdanja ove zbirke, sa Radmilom Lazić pričamo i o vrednosti književnih nagrada, književnom kanonu, ali i situaciji u savremenoj srpskoj kulturi i društvu uopšte.

Pedeset godina nakon što je objavljena vaša prva knjiga izašla je i najnovija zbirka – „Život posle života“. Je li ova svojevrsna pesnička rekapitulacija vašeg života i pesništva, zapitanost nad onim što iza njih ostaje, „prirodan“ sled stvari ili autorska konstrukcija?

– Ovo je sasvim nova knjiga, sa novim pesmama, strukturom knjige i još mnogo čega tu novoga ima, ali to ostavljam kritičarima “na dar”. Ono što je nepromenjivo to je moj nadam se prepoznatljiv rukopis, u ovom slučaju sa do krajnjih granica redukovanim jezičkim materijalom.
Nisam od onih pesnika koji konstruišu, da ne kažem koji prave poeziju. Ja stvaram. Jezik je živ materijal koji se nekada opire, nekada me daruje kišom značenja. Moje je da odabiram već prema onome što sam zamislila da kažem. Nijedno stvaranje nije jednostavno. Jer nije to tek samo tehnička stvar ređeti reči, morate i za/roniti u sebe. Introspekcija je bitnija od percepcije. Sve mora proći kroz vas, inače dobijamo samo pesničke razglednice. “Raditi je zamorno” da se poslužim naslovom jedne knjige Čezara Pavezea.

I prošle godine obeležili ste još jedan jubilej – 20 godina od zbirke „Doroti Parker bluz“, koja je, kako je rečeno, značila potres u srpskoj poeziji. Ta zbirka označila je ono što se pod vašom poezijom (i poetikom) misli – pre svega feminizam i angažovanost. Kako se o ovim temama progovara kroz poeziju (vidimo da je to danas sve češće, o čemu svedoči i nova laureatkinja nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja“) i može li takva poezija podsticati na aktivizam?

– Ne obeležavam jubileje iako sam u godinama kada ih ima previše. Ako bih se bavila time onda verujem da ne bih više pisala. Što ne znači da neće doći i taj trenutak. U svakom slučaju, istina je da je ta knjiga bila važna za mene, a mislim i za srpsku poeziju. Tom knjigom sam otvorila izvesno polje slobodnog izricanja ženske telesnosti i seksualnosti, i to nesputanim (za žene neprimerenim) kolokvijalnim govorom. Za otvaranje tabu tema pomoglo mi korišćenje kolokvijalnog jezika, koji se inače smatra najvitalnijim delom svakog jezika. On mi je dao mogućnost za slobodnije izricanje onoga što osećam, želim ili za čim žudim. Ako sam išta učinila za žensku poeziju to je da se sintagma (i stigma) “bestidno iskrena” koja se često upotrebljavala za pesnikinje koje su se slobodnije izražavale, više neće upotrebljavati u kritičarskoj nomenklaturi.
Što se tiče najnovije dobitnice nagrade MSS, Dragane Maldenović njena je poezija danas na srpskoj pesničkoj sceni najagažovanija, bilo da su u pitanju pesnici ili pesnikinje. Njen angažman je direktan, ciljan na određene društvene probleme, pre svega one koje se tiču ženske populacije. Nagradu je zaslužila mnogo ranije. I to i za neangažovanu poeziju.

Književne nagrade su u poslednje vreme opet u porastu, ipak, čini se kao da se jedan te isti krug ljudi koji se oko tih nagrada nalazi – u žirijima, kao osnivači, laureati – svojevrsni je književni monopol na delu. Mogu li i uspostavljaju li onda ta priznanja istinski srpski književni kanon ili postoji i ona druga, skrivena, neretko ženskim pismom obeležena, književna vrednost, koja tek s vremena na vreme ispliva?

Dominacija pesnika koju pominjete kao laureate mnogobrojnih nagrada ostvaruje se društvenom pozicijom stečenom pomoću moći koju te funkcije na kojima su sa sobom nose. Ti ljudi nalaze se na najvišim pozicijama u najvažnijim institucijama kulture. U tom smislu vojvođanska književna scena je posebno razočaravjuća – nekada je to bila avangradna scena kojoj smo se divili, a sada je njome zavladao mračni konzervativizam, čast izuzecima.
Koristiti profesionalnu poziciju za ostvarivanje druge vrste dobiti nečasno je i etički bezprizorno, ako već nije kažnjivo. Ali to je u ovom društvu postala redovna pojava, po ugledu na vladajuće društvene strukture. To je model koji se sledi a razmnožava se kao korov. Ti ljudi, a neki od njih se smatraju intelektualcima, izgubili su kompas te misle ne samo da im je sve dozvoljeno nego da im sve pripada. Zar je moguće da neko misli da se mesto u književnosti dobija “kupovinom” nagrada i ljudi. I to za to što ćete pisati domoljubne ili svešteničke stihove. Jadna je ta poezija! A i ljudi oko njih koji u tome učestvuju takođe. Šira zajednica ćuti, ili potiho ćućori dok Red vitezova beščašča ide uspravno uzdignuta čela.
I dok oni tako ponosito hode, dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade, vrstan pisac i intelektualac Dragan Velikić i izvanredan režiser i intelektualac Goran Marković pod pashom su vlasti koja ih, zbog toga što su slobodnomisleći ljudi a ne njihovi čauši, kažnjava time što ne dozvoljava da dobijaju više nego zaslužene nacionalne penzije. A udruženja pisaca i udruženja filmskih radnika, i sva druga umetnička udruženja takođe ćute jer, Bože, ovi odozgore ih mogu kazniti ukidanjem crkavice. Pa zašto se onda ljutimo na ćuteći narod!

Mislite li da je dovoljno da se umetnici angažuju kroz svoj rad ili treba i lično da učestvuju u protestima, evo ovim najnovijim ekološkim koji se najavljuju ovih dana? Da li pri tom, poput prepoznatljivih lica glumaca koji su najprimećeniji, i pesnici treba i mogu i da stanu na njihovo čelo?

– I da stoje i te kako i pesnici, a naročito pesnikinje. Ali niko ih ne primećuje. Znate, mi nismo TV lica. Viđeniji bardovi izostaju jer su ili fizički nemoćni ili pak rađe odlaze tamo gde primaju lente i ordenje.

Razgovor vodimo uoči još jednog Sajma knjiga, ipak na starom mestu. Izgleda da nam tek predstoji borba i za taj prostor iako je i ona, slutimo, izgubljena. Šta kažete na tu temu, a šta na značaj Sajma knjiga samog, ovog i ovakvog od koga neki „mali“ ali važni izdavači za ovu kulturu vremenom odustaju?

– Šta više može da se kaže o razorenoj i razbaštinjenoj državi. Ovoj nomenklaturi zaseloj na vlasti ništa nije sveto. Pa ni naš Hram – što je Sajam za sve nas pisce, a bogme i za nemali broj čitalaca. Cilj ove vlasti je da zatre sve prošlo i bivše. Po principu “sagradićemo novo i lepše “, kako se govorilo kada se rušio Vukovar, Dubrovnik… i sve ono drugo što smo smatrali svojom domovinom.
Ostalo nam je da branimo ono što je preostalo, kad već ne možemo da gradimo. Sanjam da je umesto velelepnog fudbalskog stadiona nikla Opera, možda je to proročki san. Ne damo! Nećete kopati!