Circus Maximus u Minhenu

Irac Džordž Bernard Šo (1856-1950), dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1925, napisao je oko pedeset dramskih dela od kojih je „Pigamalion“ najpoznatije. Na meti neustrašive britkosti njehovih ogleda, kritika i paskvila našlo se englesko društvo i njegova moralna hipokrizija. Otuda su Šoa nazivali „savešću Engelske“. Komedija vere „Androkle i lav“ (1912), koju je Šo nazivao bajkom, upravo je doživela premijeru u uglednom minhenskom Rezidenctatru.
Rim u trećem stoleću posle Hrista za vreme progona hrišćana, siže je ove komedije vere, u kome nisu na delu „Asteriks i Obeliks“, već „Androkle i lav“. Jedna mala grupa hrišćana opire se da oda poštu bogovima i time prkosi neprikosnovenom državnom autoritetu Imperium Romanuma. Jedan centurion javno optužuje da se hrišćani „postojano ismevaju i šegače“, te traži da se „bace lavovima u čeljust“. Šo među njima istiće tri dramatis personae – hrišćanku oštrog jezika Laviniju, kao od stene odvaljenog Ferovija i pitomog i Androkla, koji bi trebalo da budu bačeni kao žrtve u lavlju pećinu. Ovog poslednjeg krasi ne samo pitomost i primerna ljubav prema bližnjima, već i ljubav prema životinjama. Šou se takva fundamentalna opozicija hrišćana prema rimskim mnohgobožačkim kultovima, činila simpatičnim gestom otpora i subverzije, te likuje nad činjenicom da su protagonisti današnje državne crkve u Engleskoj otpočeli kao „neprijatelji rimskog javnog reda“. Šo je, neka ovde bude spomenuto, rado čitao Ničea.
Minhenski star-režiser i Šekspir specijalista Diter Dorn ujedno i intendant Rezidencteatra, inscenirao je ovaj retko igrani Šoov komad. Inscenacija otpočinje na praznoj bini na kojoj bivaju projektovani fragmenti video filmova sa pluralističkog vašara svih religioznih boja i paradigmi vere – od mističke kontemplativnosti, preko normativno praktikujućih obreda, pa sve do fundamentalističkog slepila ekstremističkih konstruktora bombi u ime vere. Onda pada plašt na binu ispod koje se pojavljuje impozantni zlatni lav, kao simbol mira, u kome obitavaju dvojica aktera sa „Kung-Fu Academy“ iz Berlina, koji se sa neviđenom artističkom spretnošću upredaju, vijaju i gibaju, plazeći purpurni jezik i realistično trepćući kao u kakvom spektaklu kineskog cirkusa. Potom se ne dešava ništa značajno osim činjenice da je nekoliko gladijatora bačeno bestiji na ždranje, da je rimski car postao hrišćanin, da rulja u Koloseumu urla i da je jedan rimski komandant omađijan hrabrom hrišćankom. Prolog se zbiva u virtuelnoj džungli, prvi akt pred vratnicom Rima, drugi akt u bekstejdž prostoru i najzad, na areni Koloseuma. Pred gledaocem defiliju – rimski vojnici, robovi, velike grupe hrišćana i na kraju rimski car in personam.
Uza sve to, još su tu i lav i grčki šnajder po imenu Androkle, koji iz svoje maksimalne filantrpopije voli i životinje, što će biti spasonosno za „showdown“ u Koloseumu, te će ga ljuta zver poštedeti, umesto da ga proždere. Androkle je, rekli bismo, prefigurani Sveti Franja Asiški. Odvažno izvadivši trn iz lavlje šape, zadobio je Androkle naklonost lava, te je time pakt prijateljstva između beštije i Androkla bio sklopljen.