Čist džez je sve manje tražen u svetu

Sada komponuje horsku muziku i piše knjige, ne samo o muzici, nego i o sećanjima iz svog dugog muzičkog života. O domaćem džezu, američkom uticaju na razvoj ovog muzičkog žanra kod nas i savremenoj svetskoj i ovdašnjoj džez sceni, Simić govori za Danas.

– DŽez je svoju svetsku turneju počeo u Americi, a i mi smo od njih još od pre Drugog svetskog rata primali uticaje preko prvih ploča, onda i kontakata i nota. DŽez je kod nas počeo da se razvija sredinom 1920-ih godina. Ansambli su u to vreme svirali džez iz pisanih aranžmana, bez improvizacije, koja je jedna do najvažnijih elementa ovog žanra – kaže sagovornik Danasa.

* Da li smo sledili afroameričku ili evroameričku liniju džeza?

– Mi smo imali evropski uticaj uglavnom pre rata. Onda je u Evropi bio zanimljiv francuski džez, žitan kod Klub d’ Fransa, sa Đangom Reinhardom i Stefanom Grapelijem. DŽeza je nešto bilo i po Čehoslovačkoj, ali je to više bila šlager muzika koja se zvala džez. Zapravo to je bila muzika za igru. Pravi džez kod nas je počeo da se razvija tek posle rata, kako u izvođačkom tako i u smislu prvih džez kompozicija, i to pod uticajem Amerike preko radija, a kasnije i televizije.

* O počecima džeza kod nas pisali su Mahailo Miša Blam i Branislav Miljković. Koliko zaista znamo o korenima ovog žanra u Srbiji?

– Malo ima pisanih dokumenata o tome. Miša je pisao o tome, mada on je mlađi od nas koji smo to pokrenuli. NJegov otac bio je predratni simfonijski muzičar, ali imao je i mali džez sastav koji je svirao ovaj pisani, a ne improvizovani džez. Note su dobijali iz Amerike.

* Zašto je za vas bio presudan film Serenada iz 1942, u kome svira orkestar Glena Milera, a koji je 1944. u Beograd stigao sa Crvenom armijom?

– To je bilo fascinantno zato što je posle četiri godine okupacije i nemačke šlagerske muzike odjedanput došla Serenada – jedan drugi život i druga muzika. To je mnogo uticalo na sve nas koji smo još za vreme okupacije amaterski svirali džez sa malim sastavima. Bili smo upoznati sa američkim džezom, jer su još krajem 1928. kod nas postojali džez orkestri. Oni su svirali iz nota, ali na džez način i na džez instrumentima – saksofonima, trubama, i sa ritam sekcijom koju su činili bubanj, gitara, bas i klavir. To se posle razvijalo sve više i ja sam 1946. osnovao prvi veliki Big bend koji se zvao Dinamo. Posle je 1948. u Radio Beogradu osnovan tzv. Zabavni orkestar koji je bio kombinacija Big benda i gudača. U to vreme gudači su bili tu da ublaže zvuk džeza, koji je još pratila idiotska fama da je to neki sistem američkog društva koji nama škodi.

* Da li je „Dinamo“ svirao na igrankama?

– Mi smo i počeli na igrankama na Kalemegdanu. Tu su bile čuvene Zvezdane noći. Zanimljivo je da su se tada po beogradskim ulicama još uvek igrala kozaračka kola, a mi smo na Kalemegdanu, gde je dolazio gro, da tako kažem, mlade građanske klase, izvodili američku muziku. Dinamo je bio duvački orkestar i svirali smo samo džez.

* Kako se dogodilo da je Crvena armija prikazala originalnu verziju „Serenade“, a da su posleratne jugoslovenske vlasti cenzurisale film?

– Naša cenzura potpuno je nepotrebno izbacila neke scene. To je više bilo zbog igranja. Tad se igrao troking, ples koji im je delovao dekadentno zbog čega su se pojavljivali udbaši i zabranjivali taj način igranja.

* Kakva je bila situacija u drugim tadašnjim jugoslovenskim republikama?

– Bila je bolja nego u Beogradu, koji je uvek bio malo konzervativniji. U LJubljani su prvi počeli, jer su uvek drugačije gledali na zabavu i džez. Bojan Adamič, koji je bio partizanski oficir, već u junu 1945, neposredno posle oslobođenja, osnovao je Big bend i to ne kao neke gudače za zabavnu muziku, nego baš Big bend – duvački. Oni nisu svirali samo američki džez nego i neki njegov – on je pravio slovenačke pesmice kao džez. U Sloveniji je formiran pri radiju zvaničan orkestar. Onda je 1948. u septembru u Zagrebu formiran orkestar koji je imao i gudače. Svirao je neki umereni džez, a mi smo 1948. formirali takođe orkestar sa gudačima, koji je bio malo ala ruski revijski orkestar. Tek smo se 1954. odvojili. Sjajni, pokojni Ilija Genić osnovao je samo gudače, a ja sam uzeo duvače i napravio klasičnu formaciju – četiri trube, četiri trombona, pet saksofona, ritam sekciju i svirali smo samo džez. Nismo bili mnogo popularni kod vlasti, ali smo svirali džez i bili popularni kod publike.

* Šta vam je značila saradnja sa velikim svetskim zvezdama džeza poput Ele Ficdžerald, Kvinsija DŽonsa, ili Djuka Elingtona?

– Videli smo uživo velike američke zvezde. Počele su da dolaze 1954, najpre nemački muzičari i neki diksilend iz Engleske. Već 1956. došao je Dizi Gilespi Big Band, koji je u to vreme bio najbolji na svetu. To je bio nastup prvog pravog džez Big benda u Beogradu, što je strašno pozitivno delovalo na sve nas – probudilo je džez. Dizi Gilespi je već bio svetska zvezda i taj događaj označava početak tog pravog džeza kod nas.

* Šta je vlast privolelo džezu i zbog čega je popustila?

– U to vreme neki kvaziteoretičari vlasti budalasto su tvrdili da džez donosi neki drugi način života koji ne odgovara socijalističkom čoveku. DŽez su uvek vezivali za neki bar, prostitutke, pijanstva… U prvom našem filmu, Besmrtna mladost, bila je scena u kojoj se domaći izdajnici i Nemci zajedno dogovaraju u baru, zbog čega meni režiser Vojislav Nanović kaže: „Bubiša napravi nešto kao neki džez“. Najnegativniji odnos. Posle je razbijena ta fama i vlast je prihvatila džez.

* Zbog čega smatate da je Djuk Elington „srž džeza“?

– Djuk Eligton je alfa i omega džeza zato što u sebi kao ličnost sjedinjuje tri muzička karaktera – kompozitora, pijaniste i dirigenta. Kad se on pojavi na bini, to je drugačije neko kad bilo ko dođe. Kad je posle njegove smrti došao njegov sin sa istim orkestrom, to je bilo nešto potpuno deseto. Djuk Elington je bio ličnost, njegove kompozicije od pre rata izdavala je francuska agencija <I>Salaber<I>, koja je izdavala i Tina Rosija i druge. Pre rata on je već bio pojam džeza.

* Kako se u sve to uklapao legendarni Luis Armstrong, koji je dva puta gostovao u bivšoj Jugoslaviji, a sad Nišvil džez festival za svoj Muzej pokušava da nabavi njegovu trubu?

– Armstrong je imao tu širu popularnost zahvaljujući trubi i onom svom pevanju. Taj jedinstveni način pevanja sa promuklim glasom doneo mu je veću slavu nego truba, mada je bio i izvanredan trubač. On je pravi simbol džeza, bez obzira što su posle bili i drugi trubači, i moderniji i bolji od njega. On je to ostao zbog kombinacije pevanja i džeza.

* Da li ste sarađivali na sceni sa nekim od tih velikih svetskih muzičara?

– Kad su dolazili strani džez orkestri pravili smo džem sešen po nekim klubovima, ali posle koncerta – malo naši, malo njihovi, malo zajedno. Na sceni nikad zajedno nismo svirali ovde.

* Koliko je džez imao uticaja na muziku koju ste pisali za pozorište, film i TV serije?

– U početku malo, ali posle sve više i više. Čistog džeza nije bilo u muzici za pozorište. Uvek su tu bili elementi džeza u zabavnoj muzici – prateća i scenska muzika. DŽez je, ipak, bio osnova svega.

* Da li ste pratili šta rade vaše američke kolege džezeri koje su takođe pisali muziku za film, TV i eventualno pozorište?

– U Americi imaju mjuzikl, a ne pozorište. Tu su bili veliki Kol Porter, DŽeri Herman, DŽordž Geršvin… To je sve na bazi džeza, ali to je komercijalni džez – za širu publiku i više za igru. Takođe je malo filmova gde je čist džez. On je uglavnom korišćen kao prateća muzika.

* Pratite li aktuelnu američku džez scenu?

– Pratim koliko mogu preko radija i televizije, ali ne znam šta se dešava jer ima novih ljudi koje mi nismo čuli. Ovi stari koje smo svi znali, oni su umrli. Ima novih fantastičnih sastava, ali čisti džez je sve manje tražen u svetu. Sad su to neke fuzije – džez i simfonijska ili klasična muzika, te narodna… Sve je zbrljano. Čistog džeza nema toliko kao ranije.

* Šta kažete za domaću scenu?

– Domaća scena je uvek bila napredna i sad je takva. Prvo u Radiju imate jedan dobar Big bend koji vodi Ivan Ilić. Postoji i more dobrih malih sastava, a po klubovima ima sjajnih džez muzičara. Neki su otišli u inostranstvo i tamo rade.

Čika Jova Zmaj

* Šta vas je inspirisalo kad ste radili muziku za kultnu TV seriju za decu „Neven“?

– To mi je bilo veliko zadovoljstvo. Radio sam sa Bajfordom, jednim sjajnim čovekom i režiserom. Neverovatno je kako je on kao Englez bio izvanredan poznavalac poezije čika Jove Zmaja. Tu sam pravio male slatke pesmice. Kad su u pitanju čika Jovine pesmice, one uvek prizivaju neke male elemente džeza.

DŽez na narodne motive

* Bavili ste se i etno džezom. Šta vas je motivisalo i posebno privuklo kosovsko-metohijskom zvuku?

– Ne samo sa Kosova, nego i iz Makedonije, juga uopšte. Znate zašto? Zato što je džez sa juga zanimljiviji – ima razne ritmičke podele koji nisu uobičajene u džezu. DŽez je uvek četiri četvrtine, a ovaj ima sedam ili devet osmina pa sam kombinovao te neparne makedonske i južne ritmove sa džezom. Posle su to prozvali etno džez, a mi smo to zvali džez na narodne motive. Sad ima mnogo tog etno džeza gde se više ne zna da li je to narodna muzika ili džez.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD