Nove albume imaju Consecration i Nick Cave & Bad Seeds: Muzika za odjavnu špicu sveta

Consecration – Smrt, ljubav, smrt

Koliko stadijuma u životu ima prosečan čovek? Jel’ su to ona prva, druga, treća doba? I da li je to uvek svima isto, detinjstvo, odrastanje, brak, starenje, umiranje? Da li za nekog jedan album može da bude veliki i širok kao ceo život? Verovatno za one koji ga prave. Njima možda može da bude i više.

Consecration, na svom novom albumu, nam nude tri stadijuma čovekovog bivstvovanja, ili tri čina – smrt, ljubav pa ponovo smrt. Poređane tim redom, i razmaknute zarezima.

U ta tri čina, predstavljene su nam pesme, na prvi pogled toliko različite da ako se po prvi put susrećete sa stilom, ali i muzičkim ukusom Danila Nikodinovskog, spiritus movensom ovog benda, pomislite da je pred vama kompilacija više izvođača. Međutim, ako znate gde ste došli, onda vas ne iznenađuje i ne čudi što se muzika preliva iz grubih elektronskih tonova i dronova, preko akustične balade do teškog stonerskog rokanja i režećeg vokala, pa sve do stadionskog roka i tihog smiraja na kraju.

Siguran sam da postoji neka veća priča koja se krije iza naslova instrumentala i tekstova pesama, neka konceptuala. Ovako, na prvi pogled, pesme deluju kao ponekad završeni, ponekad ne, eksperimenti koji mogu da se razviju u najlepši san ili najveću noćnu moru, jer to je ta linčovska igra na ivici žileta na kojoj Consi i ovog puta igraju.

Ipak, bez preteranih objašnjenja, album ima dve celine. Jedna je ta, prepuna ideja i posveta nekim vremenima u kojima je bend bio. Druga celina je jedna pesma. Ali ljudi moji, kakva je to pesma. Pesma koju slušam evo već nekoliko dana i sa kojom svaki put prolazim kroz nekoliko agregatnih stanja.

„Tvoj osmeh su blajnderi“ počne stidljivo, kao nešto što već odavno znamo i čuli smo milion puta, ali onda vas pukne taj refren, i emocije same kreću iz grla, iz stomaka, iz očiju, iz Danilovog glasa u vašim slušalicama. Osećaj je kao kad ste na krivudavom putu, kroz neke masivne stene i planinčuge, i onda konačno, po prvi put posle dugo krivina i asfalta konačno ugledate more. Bend zvuči kao Block Out, ali da je Block Out ikad želeo da bude stadionski rok bend. Ta pesma je ključ za razumevanje svega onog ostalog, šifrovanog i grubog, i putokaz u tim „Smrt, Ljubav, Smrt“ smernicama.

Consecration su oduvek bili previše neuhvatljivi i previše drugačiji da bi se odredli ovdašnjim zaslepljenim žanrovskim ekipama. Previše metal za prosečnog padavičara, previše nežni za metalca. Sa ovim albumom se to neće ništa promeniti. „Samo“ će biti bolji bend.

Nick Cave & Bad Seeds – Wild God

Lako je pisati o Niku Kejvu. Samo treba nanizati sve one opise njega samog, koje koriste ovdašnji i strani rok kritičari. Mračni pesnik, pali anđeo, demonski trubadur, mistični pripovedač noćnih priča. Samo ovo nanižete i već ste uradili pola posla. I da se razumemo, to sve kad kažete, nista niste slagali, samo ste provalili šifru. Lako je pisati o Nik Kejvu, mnogo je teže biti Nik Kejv.

Ma koliko on bio ta personifikacija mračnih ljudskih želja i grehova, Kejv je rešio da napravi nešto srećniju ploču. Čak ima i pesmu koja se zove „Joy“, i nije ironična. Barem mislim da nije. U prethodnih nekoliko godina, Kejv i njegove „loše semenke, suncokret i sport za zubi“ su bili svedeniji, sa pričama koje čak i da ne želiš da razumeš, nakon nekoliko tonova, shvataš da je stvar vrlo ozbiljna. Ovo nije baš takva ploča.
Bend, i on na čelu, nisu bili ovoliko rasvirani i raspevani možda još od „Abattoir Blues / The Lyre of Orpheus“ izdanja.

Kad pustite novu Kejvovu ploču ne očekujete pesme o cveću, osim ako to cveće ne raste iz nečijeg groba, ali ovaj album ima poletnijeg muzičkog duha. Malo se priča o Kejvovoj sposobnosti da pesmu, zatvorenu i kruto komponovanu na klaviru, digne na epski, gotovo stadionski nivo. Poslušajte samo pesmu „Conversion“ i biće vam jasno.

Utisak je da „Wild God“ sa sobom nosi prihvatanje i mirenje sa samim sobom. Većinu pesama možete da zamislite kako sviraju na odjavnoj špici sveta, dok ih naslovni divlji bog sluša na svom tranzistoru i dok ta kometa koju nam holivudski filmovi odavno obećavaju ide ka zemlji. Ali mračni pesnik se smeje. Smeju se i Bad seeds. Joy.