Ćosić: Srbija je mrtvo more

 Te misli koje jure kao bez glave, uspešno sve zamrse, i umesto svetlosti znanja spuštaju mrak neznanja i predrasuda. Otuda na kraju zaključak koji može da izvede samo neko ko ne zna da postoji svet, niti poznaje istoriju, a nijedan drugi jezik: „U Evropi nema nacije koja se u poslednja dva veka, i posebno u dvadesetom, toliko ulagala u rad istorije, i toliko žrtvovala za oslobođenje i progres, kao što je to uradila srpska nacija“. Teza je toliko besmislena da je uvreda za zdrav razum da polemiše sa njom. Najbolje bi bilo, u ime naroda, da se odbaci na smetlište besmislenih ideja.

Naknadna pamet

Još je 1992. godine Ćosić verovao u sve „istine“ o srpskom narodu koje je izložio u Vremenu smrti. Tih godina raspada Jugoslavije činilo mu se da su one posebno aktuelne – i on u jednom pismu ističe da ih je on izmislio, jer ga činjenični materijal i svedočanstva preživelih nisu upućivali na te „istine“. Te godine je napisao pismo Miodragu Matickom, uredniku Zbornika radova Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, i naslovio ih Beleške o istorijskom romanu. Tekst je izuzetan i nadahnut, pisan u bolnici, dok Ćosić prima infuziju, pa kako kaplje rastvor u njegovu venu, tako je „nakapalo iz moje bolničke dosade i želje da Vam (Matickom) ispunim obećanje“. On prvo utvrđuje da istoričari ne mogu saznati ono što se stvarno desilo, to mogu samo književnici. Ćosić je opisao kako je rat iskoristio kao dramsku akciju da bi saopštio šta on misli o svetu i Srbima, i o „srpskoj sudbini“. Ni u jednom sagovorniku-svedoku nije našao prototipove za glavne ličnosti romana – Adama Katića i Aleksu Dačića. Izmislio ih je. Imenima vojvoda Živojina Mišića, Radomira Putnika ogrnuo je takođe potpuno izmišljene likove. On opisuje sa kakvim su se gađenjem i prezrenjem porodice i potomci ovih vojvoda ophodile prema njemu prilikom susreta. Putnikova ćerka, Radmila, mu je skresala u lice: „Vi, gospodine Ćosiću, o mom ocu pišete budalaštine. I sve ostalo što pišete jeste koješta. I ne znam zašto se time bavite. Jer narod kome je otac bio vojvoda, više ne postoji.“
Ćosić u tekstu grdi preživele iz rata, jer nemaju maštu, jer imaju svoj doživljaj rata koji nije dostojan Ćosićevim vizijama – „najmanje sam koristio njihova svedočenja“. Oni su se samo sećali strašne gladi i surovo-kamdžijskog odnosa starešina prema njima, tako da su više voleli da ih Nemci zarobe. Ćosić tvrdi da za svoju maštu nije našao podršku ni u „svim“ dokumentima po bibliotekama i arhivama, uostalom dužnost pisca jeste „da bude poricatelj istorijskih dokumenata i istorijskih istina savremenika i protagonista zbivanja“. Priznaje da je pobuđen aktuelnim događajima u kojima on živi izmislio svoju priču o Prvom svetskom ratu i da je upotrebio „naknadnu pamet“. Štaviše, Ćosić smatra da jedino on, pisac, može da „uistinu dovrši istoriju… imaginarnom realnošću istoriji se ukida fakticitet, ljudsko bivstvovanje se prevodi u imaginarnu istoriju“. Jedini fakt koji je poštovao jeste „istina ishoda; pobeda se ne može prikazati kao poraz, a ako se to čini, onda se to čini tendenciozno…“ Ćosić prihvata njihovu pobedu kao alibi za pisanje svoje pobede kojom će da pobedi i pobednike i istinu. Ipak je Ćosić sa sobom nosio agitpropovski metar i stoga: sve što ja tvrdim da je istina jeste istina, a sve drugo, pa čak i stvarnost, jeste laž i izdaja.
Ćosić u pisanju svog istorijskog romana nije činio nešto drugo što ne čine i ostali pisci. Kao i svaki umetnik ima prava na narcisoidnost i ne treba ga zbog toga optuživati. Problem je što je velika uticajna grupa njegovih prijatelja i istomišljenika taj roman nudila plebsu kao nacionalnu istinu, iz koje se može videti kakva je suština bivstvovanja Srba na Zemlji – eto, tako je to bilo i to je to. SANU ga je primila u svoje redove kao donosioca istine i potvrdila njegovu nadvremensku misiju. A da je „roman“ bio agitpropovska izmišljotina, neuspela pedagoška poema, otkriće mnogo kasnije Ćosić lično i tako diskvalifikovati i samu Akademiju.
A na pragu 21. veka kada su se mnogi Srbi „zgusnuli“ u Srbiji, Vojvodini i Beogradu, Dobrica Ćosić finalno priznaje svoju životnu grešku: „Ova Srbija je mrtvo more. I bez svakog vidljivog napora i plana da se preporađa. Biće potrebno nekoliko decenija da se ovaj lenji primitivni iskvareni narod pretopi u radni, prosvećen i građanski odgovoran narod. Osećam se kao Srbin i pisac poraženim. Svet mojih romana ne postoji; nije ni postojao, ja sam ga izmislio u nadi da ću Srbima pobuditi osećanje dostojanstva i samopoštovanja. Nisam uspeo.“
Izmaštano delo je, međutim, pobedilo i svog tvorca, nije ga mogao uništiti priznanjem da nije istinito. Poput odbeglog robota ono nastavlja svoj rad. Potrošači usaglašavaju svoje imaginacije sa njim i čine ga temeljom vlastite sudbine. Izdavačko preduzeće Laguna ga 2015. godine nudi čitaocima na sledeći način:
– Vreme smrti je spomenik srpskom narodu postradalom u Velikom ratu;
– Ovaj roman je uzvišeni primer i umetničkog umeća i istorijskog osećanja i ličnog poštenja (Borislav Pekić);
– Dobrica Ćosić je Vremenom smrti podigao spomenik srpskom narodu postradalom u Velikom ratu (Dušan Kovačević);
– A neko je od istomišljenika u pariskom Le Mondu objavio sledeću ocenu: „Veliki političko-istorijski ep o sudbini srpskog naroda, njegovoj žrtvi i napuštanju od strane njegovih saveznika u vreme Prvog svetskog rata.“
Na promociji 2015. godine istoričar Predrag Marković je izjavio: „Vreme smrti je sredstvo kojim većina mislećih Srba doživljava Prvi svetski rat. To pokazuje slabost nauke, ali i veličinu ovog Ćosićevog romana.“ Izjava je dvosmislena. Da li je nauka slaba jer ne potvrđuje istraživanjem Ćosićeve vizije, ili je njena slabost omogućila takav trijumfalistički let Ćosićeve mašte?
Valjda će jednom doći dan kada će se, pre svega istoričari, a i književnici, suočiti sa onim šta se stvarno događalo u Srbiji od početka dvadesetog veka do versajske Jugoslavije i osloboditi nas opijuma naknadne trijumfalističke pameti. I, da progovore o neodgovornosti jedne političko-oficirske klike na vlasti, koja je preživela katastrofu (osim Apisa), i obogatila se na ratu čiji uzrok nije bila, ali je izazivala velike sile da unište kraljevinu Srbiju. Dobrica Ćosić im, kao priznati otac nacije, svojim odricanjem od romana Vreme smrti, te tvrdnjom da je i sam bio žrtva tih mitova, odobrava i legitimizuje takav pristup. Za normalizaciju srpskog društva i zaustavljanje turboproizvodnje lažne svesti o sebi, u 21. veku nužna je dekonstrukcija srpske istorijske priče.

Totalna beda

Nije se srpski čovek tragično sudarao sa istorijom, kako je to najavljivano u oglasu za Vreme smrti, već sa svojim zastrašujućim siromaštvom i nepoznatim mu svetom. I nisu ga raspinjale dileme, nego vođe nedorasle vremenu, demagozi slobode, koji su narod bacali u sve veće ropstvo i pogibiju radi osvajanja koja nisu društvu donosila nikakvu korist. Procenjuje se da je Srbija tokom rata izgubila od 800.000 do 1.100.000 građana, trećinu populacije, od toga 60 posto muškaraca. Ćosić piše da je bilo 1.257.000 žrtava. Epidemije pegavog tifusa i drugih zaraznih bolesti pokosile su oko 800.000 ljudi, od čega 360.000 civila i 132 lekara. Mobilisano je 707.343 građana (40 posto muškog stanovništva). U prelasku Albanije umrlo je 77.455, a u borbama na Solunskom frontu poginulo je 36.477 vojnika. Ukupno je poginulo ili umrlo u zarobljeništvu 81.214 vojnika. Oko 200.000 srpskih građana pošlo je za vojskom preko Albanije, od čega je poginulo ili umrlo 140.000 ljudi.
Pred Prvi svetski rat Srbija je bila zemlja totalne bede i neprosvećenosti. Devedeset posto stanovništva je bilo nepismeno i pojma nije imalo šta se događa u svetu. Dr Ivan Ahel je u svojoj studiji Sistemski prilaz nacionalnim konfliktima na prostoru Jugoslavije koristio podatke iz knjige dr M. Đ. Popovića Buduća zadružna država (iz 1922): više od 50 posto seljaka sa svojim posedom nije moglo da ishrani porodicu, oko 30 posto nije imalo stoku za vuču niti bilo kakve poljoprivredne alatke; oko 68 posto seljaka nije imalo svinje, a 46 posto nije imalo ni ovce; plug je imalo samo 41 posto seljaka, konjska kola jedva 28 posto, a volovska 57 posto. Kuće su bile uglavnom vlažne, teskobne i mračne; dobrih i zdravih je bilo oko 29 posto; stakla na prozorima nije posedovalo 14 posto, a osvetljenje je imalo samo 30 posto kuća; ukućani su uglavnom spavali na slami i podu, tek 38 posto je imalo krevete. Ishrana srpskih seljaka je bila jako loša, njih 37 posto nije redovno jelo meso, već samo o važnijim verskim praznicima. U 86 posto slučajeva seljaci su se služili drvenim i zemljanim posudama.

Mihiz je smatrao da tačka obrta duhovne obnove srpskog naroda jeste novo vrednovanje Prvog svetskog rata

Patriotska istoriografija izbegava ovakve podatke, a istina je da država sa ovakvim „potencijalom“ nije mogla da izdrži osvajačke ratove, a ni u miru da dobaci daleko. Već su je balkanski ratovi gurnuli u ogromne gubitke i pred početak Prvog svetskog rata bila je devastirana. Dinastičke borbe su je još psihološki razorno zagadile. Iako se našla na strani pobednika, Srbija je optuživana za nastanak Prvog svetskog rata i veliki broj država smatrao je da njoj ne treba isplatiti reparacije. Raspored nemačkih reparacija je bio sledeći: Francuska 52 posto, Velika Britanija 22 posto, Italija 10 posto, Belgija 8 posto, a sve preostale učesnice 8 posto, među kojima je bila i Kraljevina SHS sa zanemarljivim učešćem koji se nije mogao tačno proceniti zbog pada vrednosti nemačke marke. U unutrašnjoj preraspodeli Srbija nije dobila ni približno odgovarajući deo za svoje žrtve, jer, navodno, u Srbiji nije imalo šta da se poruši.
Prema proceni delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Versaju ratna šteta Srbije iznosila je od sedam do deset milijardi zlatnih franaka (po cenama iz 1914). To je bila polovina njene tadašnje ukupne imovine. Nakon rata, Srbija je teško obnavljala svoju privredu, posebno industriju, jer nije imala ni novca, niti neophodne kadrove.
Političari Srbije su tvrdili da je nova država, Kraljevina SHS, stvorena zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i srpskoj diplomatiji. Armije koje su se sjurile sa Kajmakčalana do Zagreba, Rijeke i LJubljane bile su sastavljene od više naroda i rasa. Ni srpska armija nije bila sastavljena samo od Srba. Srpska malena vojska je bila u armiji od sedamdeset miliona ljudi sa kojima je pobedila Nemce, a novu državu su joj napravile velike sile u Versaju. To ništa ne umanjuje slavu srpskih vojnika, ali daje lekciju o savezništvu i nužnosti da se bude deo međunarodnog poretka. Sa odlukom da li da im velike sile budu prijatelji ili neprijatelji, mali narodi odlučuju o sopstvenom životu ili smrti.
Bez pomoći Zapada teško da bi se Srbi više ikada vratili na svoju rodnu grudu. Engleska i Francuska su dale novac, oružje, hranu, know how i razbijenu i gotovo uništenu armiju vratile u stroj, podržale je na frontu i osigurale joj proboj. Rusija se tada koprcala u spoljnim i unutrašnjim ratovima, u neizvesnosti šta će sa njom dalje biti. Zapad je, a ne Moskva, kao i 40 godina ranije u Berlinu, omogućio Srbiji da uspostavi evropsku državu i proširi je u versajsku Jugoslaviju. Ipak su bili pouzdani saveznici, mada ih Mihiz i Ćosić relativizuju sumnjom u njihovo „neverstvo“. Po Ćosiću i nemamo zašto da im budemo zahvalni, jer smo ih zadužili odbranom još od turskih najezdi, a zatim kod Valjeva, na Kolubari i Milovcu…
Zašto se pozitivna i odlučujuća uloga Zapada u našoj istoriji zamagljuje, krije ili relativizuje, a toliko ističe ruska podrška čak i kada je uopšte nije bilo? Na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata (2014. godine) u beogradskom Devojačkom parku u Ulici kralja Milana podignut je spomenik caru Nikolaju II Romanovu koji je izgubio rat i monarhiju, državu i glavu u tom ratu! Nestvarno izgledaju reči iz njegovog pisma prestolonasledniku Aleksandru iz jula 1914. godine uklesane u spomenik: „Svi moji napori biće usmereni na očuvanje dostojanstva Srbije… Ni u kom slučaju Rusija neće biti ravnodušna prema sudbini Srbije.“ Posle ovih reči Srbija je sravnjena sa zemljom, bez obzira na to što Rusija nije bila ravnodušna, a da se vrati u život među evropske monarhije, pomogao joj je Zapad. Rusija je postala boljševički SSSR. Kakva je simbolika trebalo da bude postavljanje ovog spomenika – Antizapadna – Anti-NATO? Napravili su ga i poklonili naslednici revolucionara koji su pobili Romanove. Romanovi su bili u zapadnoevropskoj Holštajn Gotorp dinastiji. Majka Nikolaja II bila je Dankinja, a supruga Nemica. Ruski narod ih nije baš voleo. A na Srbe su najviše uticali upravo Rusi koji su bili protivnici te dinastije i monarhije: anarhisti, nihilisti, socijalisti, boljševici, staljinisti – Nečajev, Lavrov, Bakunjin, Lenjin, Staljin… Mnogo više Srba (i Crnogoraca) završilo je na Golom otoku zbog ljubavi prema antimonarhističkom Gruzijcu Staljinu, nego što je znalo ko je Nikolaj II. Ako je pedesetotonski spomenik (kako je u javnosti istican njegov kvalitet) trebalo da bude medijum za poruku o ruskoj podršci danas, onda je mogao da bude i u liku Putina ili u formi sputnjika. Ovako, tužna sudbina Romanova poruci daje sasvim obespokojavajuće i ironično značenje.
Mihiz sa sovjetskim komunistima nije imao kontakte kao Ćosić. On je istrajavao na srpskoj samodovoljnosti, jer je Srba dovoljno i u prostoru i u vremenu – gotovo ceo Balkan je njihov, a istorija državotvornosti zahvata i srednji vek. Ali ga upravo ta ideja o kulturno-civilizacijskoj samobitnosti koja Srbe ne obavezuje na opšte i međunarodne norme i čini ih svetom za sebe, povezuje sa ruskim svetonazorom. Austriju nije voleo, i zajedno sa Ćosićem je gajio aktivni animozitet prema „Germanima“. On je u Autobiografiji, u poglavlju o Rovinju, ukazivao sa upozorenjem – „Austrija, graditeljka, kojoj treba prostora…“ A zdanja koje je ona gradila „za svoju kuferašku birokratiju“ su, po njegovom mišljenju, „troma, uporna, glomazna, stabilna, praktična i – žuta“. Žuta kao gomila… Imenovanjem boje završava opis urbanističkog artefakta imperijalne Kakanije. Prezrivi pogled na nju baca iz, u to vreme, progresivne i pobedničke socijalističke Jugoslavije.

Švercovanje istorije

Jugoslavija je bila do temelja uzdrmana realizacijom političkopravnih koncepata Edvarda Kardelja i Vladimira Bakarića. Kardelj je tvrdio da su Slovenci dovršeni narod i kao takvi imaju prava na svoju državu, a Bakarić je iz nužnosti nacionalne ekonomije izvodio suverenitet republike. Sredinom osamdesetih Mihiz je poučavao slovenačke pisce u LJubljani o velikoj srpskoj istoriji koja je zadužila celi Balkan.
Mihiz je poput narodnog pevača zaguslao: „Kada je došlo vreme da se najzad ostvari vekovima zadano, a u 19. pokrenuto oslobođenje i ujedinjenje Srba, i dinastija i politika i vojska imale su čelnike odgovarajućih srazmera: Petar I Karađorđević, Nikola Pašić, Radomir Putnik“. Preko te tri vodeće figure Mihiz je uspostavio monolitnost srpske istorije vekovima unazad. Pokretač srpske istorije je Nevidljiva Sila, valjda Bog, koja je vekovima zadala da „se“ tempira oslobođenje i ujedinjenje počev od 19. veka. Mihiz zaključava istoriju upravo tamo gde bi ona trebalo da se otključa i raščara. Kao ostvarivače istorije uspostavlja sveto trojstvo: kralj, političar i vojnik. Nema ni privrednika, ni radnika. Dobro je osetio – u blizini tog svetog trojstva uvek ima crkavice od lakih para. Oko nas se, dakle, vijori bajkoliki purpur sav u zakrpama sa kojim su pučisti zakrpili svoje nedelo. Tu je zatim enigmatični organizator korupcije sa bradom, pored njega lojalni apisovac koji sa sabljom i mamuzama objahuje vladu da se narod vodi u nove i nove pobede, makar i preko albanskih planina i u dubine Jonskog mora.
Alibi je Mihizu dao dugogodišnji čelnik Udbe, komunista Aleksandar Ranković koji je rehabilitivao Apisa kao socijalistu i republikanca, nekoliko godina po okončanju Drugog svetskog rata. Da li se može reći da Mihiz nastavlja jednu priču iz udbaškog oltara? Ali kako to da bude toliko nedosledan samom sebi – istakao je kao oce osnivače moderne Srbije upravo one ljude koji su je doveli do Jugoslavije, a on je smatrao da je Jugoslavija najveća srpska greška – Ili možda nije, kada je prave samo Srbi?
Zagonetno je zašto Mihiz kao kulturnjak nije uvažio mišljenje i iskustvo naučnika i književnika, savremenika te tri bogom, vekovima i istorijom danim izabranim figurama. Proslavljeni naučnik Milutin Milanković je u Uspomenama, doživljajima i saznanjima citirao odgovor Pašića 1914, na pitanje da li će biti rata. Rekao je, kao da ništa nije rekao: „Ovaj, znaš… Ili će da bidne rata ili neće da ga bidne… Treće mogućnosti nema… No, može da se desi!… Ali neka to ostane među nas!“ Milanković je posle Prvog i Drugog svetskog rata za destrukciju srpskog naroda optužio one koje će Mihiz hvaliti. U pismu Paji Jovanoviću, 1944, pisao je:
„Posle 32 godine koje od tog doba prohujaše (Milanković je u Beograd došao iz Beča 1908) moramo se zapitati da li nam očinski dom neće biti raskopan, a ime naše ugašeno. Sada dođosmo do tužnog saznanja da smo mi jedan mali narod, bolje reći jedno pleme, okruženo i ugroženo svim svojim susedima. Da li ćemo moći opstati kao samostalan narod u nezavisnoj državi? Da li ćemo biti sposobni da se politički, ekonomski i kulturno održimo kao nacionalna individua? U našem potpunom rasulu kada naši političari upropastiše ono što smo (vekovima) stvorili – preka potreba jeste da spasavamo naš kulturni kapital. NJega su stvorili naši veliki sinovi. Oni su pokazali do koje se visine uzdižu sposobnosti naše rase, oni će služiti za ugled i podstrek mlađim naraštajima… Neki od naših najvećih sinova razvili su se i živeli u inostranstvu da bi onde, mereni zapadnjačkim merilima, stekli svetski glas. Neki su od njih preživeli svoj vek nezapaženi od svog naroda… Doživeo sam i sam da sam dvadeset godina, od 1924. bio poznat u inostranstvu kao naučnik, da bih tek sada, jednim svojim nuzgrednim, zabavnim delom (reč je o delu Kroz vasionu i vekove) postao poznat našoj sredini. Da sam u međuvremenu umro, ne bi se ovde za mene valjda ni znalo…“

Nastavak u sutrašnjem broju

Svedoci epohe

Beogradski Službeni glasnik upravo je, u ediciji Svedoci epohe urednika Gojka Tešića, objavio knjigu Momčila Đorgovića Tragedija jednog naroda – Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe. Gojko Tešić ocenio je da je ova „uzbudljiva knjiga u mnogo čemu iznenađujuća i otrežnjujuća, ubedljiva u čitanju svesno ili nesvesno, nenamerno namerno skrivanih istina o ružnim, tragičnim, strašnim, tamnim stranama naše nacionalne i kulturne prošlosti, koje se na neobjašnjiv način prenose i u naša ovovremena dešavanja u obliku mitskih ustaljenih obrazaca“.
Gojko Tešić ističe da je knjiga „mnogo više od publicističkog štiva budući da na posve originalan, ekspresivan, provokativan način govori o tragičnim istinama srpskog naroda. Otuda Đorgovićeva ideja dekonstrukcije mitske istorijske matrice o srpskom narodu i njegovim velikim istorijskim pobedama u ratovima i porazima u miru. O tabuizovanom, skrivenom ispod tepiha, prepuštenom zaboravu piše Momčilo Đorgović, ne kao publicista već kao izuzetan stvaralac koji je istovremeno istoričar ideja, istoričar kulture i umetnosti koji, propitujući prošlost, pred savremenost iznosi teška i razložna pitanja. Ima nečeg što ovu, sa strašću pisanu i raskošnu knjigu o ličnostima i njihovim delima, o vrednostima i njihovim slabostima, izdvaja u sasvim originalan narativ u našoj i o našoj kulturi. Tragedija jednog naroda je izuzetna knjiga o dvovekovnim usponima i padovima srpske politike i srpske kulture, a najuzbudljivije u njoj je ono što je i romanesknog, i filmskog, i dramskog tipa… Đorgovićevi tekstovi-portreti su pravi stvaralački biseri“.
U nekoliko nastavaka Danas će preneti završno poglavlje knjige o Borislavu Mihajloviću Mihizu – Ulazak u tunel oslobađanja – Greške plaćene depresijom.