ĆOSIĆEV TITO – Pogled otpozadi

Drugi deo Ćosićevog Vremena vlasti je nešto kao treći deo filmskog serijala Umri muški: Die Hard with a Vengeance. Ova osvetoljubivost odnosi se kako na sadržinu tako i na formu knjige. Sa jedne strane, ovo je Ćosićev (ko zna koji po redu) obračun sa Titom, a sa druge, to je obračun sa realizmom kao tehnikom pripovedanja, ili tačnije, sa njegovom vulgarnom mutacijom, socijalističkim realizmom, iz kojeg je Ćosić potekao i od kojeg nikada nije uspeo suštinski da se udalji.
Vreme vlasti 2 je roman sastavljen od niza dokumenata koji su se našli u rukama autora, Pisca, koji tako tobože postaje tek nešto više od inspirisanog lektora. Tu nalazimo faks epske dužine koji Piscu stiže iz Švajcarske od Vladimira Dragovića, naučnika, antititoiste, i političkog emigranta; zatim testament glavnog junaka, revolucionara i režimlije Dušana Katića, a zatim i njegov „rukopis“ „Hronika naše vlasti, ili Kako smo postali ono što jesmo“ koji sačinjava centralni deo knjige; tu su dokumenti umetnuti u dokument, kao što je pismo koje je Dušanu uputio njegov bivši profesor Stavra Pavlović; čitava stvar završava se magnetofonskim zapisom poslednje ispovesti Dušana Katića, naslovljen „Istina o smehu i padu“. Roman kao zbirka fiktivnih dokumenata nije nov postupak: u devetnaestom veku briljantno ga je iskoristio Seren Kjerkegor u filozofsko-književnom delu Ili/Ili, a nalazimo ga još ranije, recimo u romanu Jana Potockog Rukopis nađen u Saragosi. Niti je on danas redak: setimo se samo romana Ernesta Sabata O junacima i grobovima, ili Divlji detektivi nedavno preminulog ikonoklaste latinoameričke književnosti Roberta Bolanja. Ovaj, u suštini barokni pristup romanu omogućuje piscu da se kroz inscenaciju višeglasja poigrava sopstvenim autorskim položajem. Toga kod Ćosića nema: usta su mnoga, ali je glas jedan. U Vremenu vlasti 2 ne samo da ne nalazimo nikakav novi i privilegovan pristup Titu, kao ni višeglasje romana sastavljenog od dokumentarnih fragmenata: tu nema ni razvijenih likova, ni narativne širine, ni nadahnutih opisa, niti lirskih uzleta. Ništa se ne pokazuje, sve se ocenjuje i po potrebi osuđuje. Lik Josipa Broza Tita izgrađen je diletantskim postupkom gomilanja pogrdnih etikecija: Vođa, ubica, komunistički monarh, varalica, osmanlijski vezir, politički sotona. Vreme vlasti 2 toliko kipti prezirom da se stiče utisak da se radi o bajanju, a ne o književnosti. U primitivnoj svesti način da se dođe glave protivniku jeste da se ugrozi njegovo samo biće, što se na jezičkom i simboličkom nivou postiže performativnim činom imenovanja: Veliki Vlastodržac, Velika Varalica, Genijalna Varalica, Velikosvetska Varalica, Starac, Veliki Obmanjivač, drski Obmanjivač; ili pak rafalno: „Veliki Obmanjivač. Podmukli Sebeljubac. Vlastoljubac. Varalica“ (274).
Ovog leta Vreme vlasti 2 letelo je sa knjižarskih polica ne zbog tragičnog „junaka našeg doba“ Dušana Katića, već zbog lika Josipa Broza Tita. Umesto jednog privilegovanog pogleda izbliza (ili bar iskosa) na predsednika SFRJ, Ćosić čitaocima podmeće čitav niz klišea i opštih mesta iz perioda rušenja kulta Titove ličnosti: od njegovog hedonizma, pa do prstena, ceremonijalnog života, narcizma, samoljublja, bravarstva, srbofobije, lovačkih pohoda, nesvrstanosti i „crnaca“ (!), te do rastanka sa Jovankom, pudlica, maršalskih uniformi. Ako već nije uspeo da kaže nešto novo o Titu, Ćosić je mogao da iskoristi ovu priliku da kaže o sebi nešto što još nismo čuli iz njegovih usta, i da bar pokuša da sagleda sopstvenu skoriju prošlost poštenije nego što to čine žurnalisti i književni kritičari iz njegove ergele. Avaj. Ovde nema ni pokušaja sagledavanja Piščevih nemalih doprinosa u komponovanju novog srpskog nacionalizma, a još manje njegove uloge u uspostavljanju režima Slobodana Miloševića. Nema ni pomena o njegovom predsednikovanju krnjom i do kolena okrvavljenom Jugoslavijom sa početka devedesetih. Da je samo malo pošteniji prema sebi, Ćosić je mogao bar da nazre svu grotesknost sopstvene političke karijere, naročito u odnosu prema Titu. Ovako, u tom odnosu on i dalje ostaje jedan večiti adolescent. Vreme vlasti 2 nije ni politički ni istorijski roman. To nije dokument jednog vremena, već dokument jedne ozbiljne i dugotrajne psihoze. Zato jedini pristup koji preostaje jeste kroz simptomatologiju koja bubri ispod površine ovog ubibože dosadnog štiva.
Jedini detalj u kome Ćosić odstupa od standardnih opisa Tita u žutoj štampi od pre dvadeset godina jeste Titov pogled. Kao i junak priče Jovana Popovića „Pinki je video Tita“, Ćosićev Dušan Katić probija se kroz pakao čitavog jednog rata da bi na kraju bio nagrađen pogledom. Pri prvom susretu sa Titom u oslobođenom Beogradu, piščev junak, kao i onaj iz klasika srpskog socrealizma, ugledavši Maršala, podrhtava od sreće. Ipak, za razliku od Jovana Popovića, kod koga Maršal ostaje samo objekat pogleda zajapurenog Pinkija, kod Ćosića se ovaj fetišizam pogleda razvija u jedan složen odnos. Koja je priroda tog odnosa? Pogledajmo Ćosićev tekst: „Sa tim uzbuđenjem osetio sam i neku čudnu jezu od njegovog pogleda. Taj čovek je imao oči koje nisu slične nijednim ljudskim očima koje sam do tada video“ (59). Njegova drhtavica je koliko ideološke toliko i erotske prirode: „…razmišljao sam o Titovim čudesnim očima – plavozelenim, ispitivačkim, sumnjičavim, pretećim pogledima, u magnovenju neodgonetljivim; takvim pogledom prožeo je čitavo moje biće. Pamteći taj čudesni pogled, hrabro sam se nadao da će On zbog nečega ponovo i uskoro da me vidi“ (60).
Ovde je izložena sva ambivalentnost politike pogleda. Sa jedne strane, pogled cilja, bira, imobiliše i hipnotiše. Pogledom se uzima. Sa druge strane, oči su najosetljivija, najranjivija, i najizloženija tačka na ljudskom telu. One su prolaz, otvor, pukotina kroz koju prodiremo kroz ličinu i privid. Očima se ne samo vlada, već se kroz njih podvrgava. Ova ideja je nedvosmisleno prisutna u Ćosićevom tekstu: Titov pogled je ne samo „preteći“ već i „čudesan“; on koliko zahteva, toliko i obećava. Ovaj pohotni pogled nadživljava sve ideološke, i što je još važnije, biološke promene Titove ličnosti. Do samog kraja, kada ga savlađuje „starački sumor“ (297), njegov pogled još uvek ima snage da „bljesne zelenim vatricama“ (298).
Kako se ova erotika pogleda odnosi prema ideji vlasti, toj neprikosnovenoj filozofemi Ćosića-mislioca? Ukratko rečeno, Ćosić na problem vlasti troši nebrojene stranice, ne otkrivajući ništa novo. U nastavku Vremena vlasti nalazimo, najblaže rečeno, jedno primitivno shvatanje političke moći. Ona je predstavljena kao nešto što dolazi odozgo, sa vrha piramide, postepeno se rasprostire naniže, najviše pritiskajući one koji su na samom dnu. Prema Ćosiću, ono što održava ovakvu vlast nisu toliko ni vojska, ni policija, već nešto što on naziva „rajetinskim duhom“. Ove vradžbine masovne karakterologije vredne su pomena samo zbog njihove upotrebne vrednosti u podmazivanju Ćosićevih teza o strukturi vlasti. Po njemu, ona je pre svega hijerarhijske prirode. Siromašna logika Ćosićeve političke misli diktira da je hijerarhijska vlast, budući jednosmerna, neodvojiva od genealogije. Vlast je u suštini porodična stvar. U Vremenu vlasti, „porodična saga“ o Katićima jasno je transponovana na porodicu u simboličkom smislu: „porodicu socijalističkih zemalja“, da se poslužimo poluzaboravljenom frazom iz doba Hladnog rata.
Ova porodica je velika, razgranata, i surova. Simbolička moć u njoj je visoko personalizovana. Stablo ove porodice nalazi se, naravno, u Moskvi. Ako se za Tita može išta pouzdano ustvrditi, to je da je njegova ličnost određena odnosom prema njegovoj simboličnoj porodici. O čemu se radi? Osnovna odlika staljinizma jeste da nijedan moćnik, ma koliko visoko bio u hijerarhiji, nije bezbedan. Treba samo pogledati koliko je članova politbiroa preživelo Staljinove čistke. Tito unosi dve novine u ovu dinamiku vlasti i žrtve: on je prvi strani pobunjenik i prvi uspešni pobunjenik. Ideja uspešnog raskida, odnosno raskida koji nije potpun, dakle fatalan, postaje sastavni deo nove ideje „vlasti“ u Titovoj Jugoslaviji. Bezbedna pobuna (bezbedna utoliko što nema za posledice torturu, priznavanje izmišljenih optužbi, i na kraju streljački vod ili Gulag) postaje obrazac Titove tehnike vlasti. Ćosić je sposoban za gunđanje i grdnju, ali ne i za kritičku misao. Uprkos svom razularenom antititoizmu, on nema kud nego da primi zdravo za gotovo ovu mutaciju genoma moći, koju zapravo koristi da bi izgradio čitavu jednu genealogiju unutrašnjih pobunjenika u koju, tobože skromno, uključuje i sebe: „Đilas, Ranković, Nikezić, pa i Pisac“ (173). Kakva je struktura ove bezbedne pobune, pobune koja to zapravo i nije, ambivalentne, paradoksalne pobune koja se buni ne da bi opovrgla već da bi afirmisala ono protiv čega se buni?
Ćosićevo insistiranje na ideološkoj prirodi porodične priče neumitno upućuje na Lakanovu interpretaciju edipalne situacije. Podsetimo se ukratko: prema Lakanu, otac nije tek represivna sila, rival koga se subjekat plaši i kome ujedno zavidi. On zapravo oličava granicu jednog inače ničim ograničenog odnosa između subjekta i njegove želje. Otac svojim dvojnim gestom ograničenja i zaštite ovaploćuje Zakon, i samim tim postaje simbolička figura, Ime oca. U jednom od retkih psihoanalitičkih tumačenja jugoslovenske politike iz doba Tita, Dejvid Segal je sredinom šezdesetih pronašao korene Đilasovog disidentstva u pobuni protiv autoritarne strukture patrijarhalne porodice o kojoj Đilas govori u svojoj autobiografskoj knjizi Zemlja bez pravde. Ništa novo. Iz današnje perspektive, zanimljivo je to što Segal ostaje zatečen činjenicom da su Đilasovi napadi na Tita bili mnogo slabijeg intenziteta nego na Staljina, kao i njegovim nepredvidivim odnosom prema Titu tokom njegove čitave pobune. Problem nije u Đilasu nego u Titu.
Za razliku od Staljina, koji je još za života preuzeo potpuno apstraktnu ulogu Imena oca, Tito se neprestano opirao ovoj potpunoj simbolizaciji, čija je cena pomrtvljivanje (ne smrt u smislu nefunkcionalnosti, već upravo suprotno: jedna hiperfunkcionalnost koja seje smrt). Ime oca kao simbolička figura iziskuje askezu i izdvojenost: efektnost parole „Staljin oplođuje naša polja“ omogućena je njegovim izuzimanjem iz bilo koje druge oplodnje. Svojim mnogobrojnim brakovima i vanbračnim vezama, uniformama, kubanskim cigarama, jahtama i ostrvima – dakle svim onim što ga navodno kompromituje u očima ideoloških čistunaca – Tito se otima simboličkoj figuri Imena oca. On je zapravo otac koji se prepušta uživanju do te mere da se poistovećuje sa pojmom uživanja. Lakanovska psihoanaliza to naziva „ocem-uživanjem“ (Michel Silvestre) ili „analnim ocem“ (Slavoj Žižek). I otac kao Ime oca i analni otac upliću se u uživanje subjekta: prvi tako što ga ograničava i osujećuje, a drugi zato što potpuno zauzima mesto uživanja i time se pretvara u jedan višak uživanja. Već je Milovan Đilas u „Novoj klasi“ uočio neophodnost da se Tito, taj analni otac par excellence, uzdigne na mesto Imena oca, kako bi se onda podvrgao efektivnoj ideološkoj kritici. Đilas se najviše približio ovom idealu ideološke kritike Josipa Broza, i u svakom sledećem pokušaju kritička oštrica je tupila, a psihotičnost rasla. Istorija antititoizma obeležena je frustracijom zbog nemogućnosti ove operacije. Po pravilu, ona ima dve posledice: nagli skokovi u vulgarnosti, što se najbolje može videti po razlikama antititoističkog diskursa počev od Đilasa, preko Ćosića, do Šešelja; drugo, svaka od ovih operacija, umesto da raskrinka svoju metu, ogoljava, da kažemo, samog operatora. Opscenost ove situacije postaje potpuno jasna tek u poslednjem tomu Ćosićeve „sage“.
Ćosić demonstrira ono što čak i Lakanovska psihoanaliza ne uspeva dovoljno da obrazloži: seksualizaciju figure oca. Analni tata je opscen ne samo zato što uživa, već zato što se, rekosmo, potpuno poistovećuje sa uživanjem. Njegova privlačnost ne dolazi iz njegove feminiziranosti, već iz upravo iz njega onakvog kakav je. On je uživanje samo, i kao takav nema takmaca ni u jednoj drugoj vrsti seksualnog zadovoljenja. Tito pokazuje da je analni otac, što bi se reklo, i otac i majka. U Vremenu vlasti 2, Tito je hermafroditna figura koja u isto vreme zauzima mesto muškog autoriteta i ženske privlačnosti. On ima bezbroj žena, ali u isto vreme zauzima mesto pripovedačeve majke, žene, ljubavnice. Ćosić nam otkriva da, budući da je sam zasnovan na poricanju smrti, analni otac uživa posebnu formu besmrtnosti: on prkosi biološkom kraju kroz sublimaciju u različite figure uživanja.
Ova sublimacija nepogrešivo kuca na vrata u trenutku kada Tito preko televizije pripoveda svoju autobiografiju. To je poslednja ispovest i testament koji diktira neko ko se poslednjim snagama opire smrti tako što se drži uživanja: „pušeći svoje ‘kubanke’, isfriziran, ofarban, iskvarcovan u bronzanom tonu“ (247). Na istoj stranici pojavljuje se i poslednja ljubav junaka Ćosićeve knjige, koju on diskretno identifikuje samo inicijalom T. Čak i ako se radi o fiktivnom liku, plodu erotske mašte tamo gde joj nije mesto – u jednom sklerotičnom i dementnom umu – Ćosić nam daje vrlo malo detalja o T. Ona nema prošlost, ima telo samo utoliko što je privlačna, godine utoliko što je prijateljica (vršnjakinja?) kćeri naratora, i psihu samo utoliko što je majčinski odana tom propadajućem pripovedaču. Ipak, prepoznatljivi detalj je tu: pogled. „Postoji i lepa T. sa očima čija me svetlost čini mladim i srećnim, a tama očajnim“ (342). Vremenom, misteriozna T. potpuno potiskuje Tita.