Čovek koji je filmskoj muzici darovao život

Preminuo je od posledica pada i preloma butne kosti, zbog čega je prošle nedelje bio primljen u bolnicu. U dugoj karijeri komponovao je muziku za više od 500 filmskih i televizijskih naslova, kao i preko sto klasičnih dela. Verovatno nema osobe u istoriji sedme umetnosti koje je sarađivala sa više renomiranih filmskih autora od italijanskog kompozitora.

Bernardo Bertoluči, Pjer Paolo Pazolini, Terens Malik, Brajan de Palma, Roman Polanski, Majk Nikols, Džon Karperner, Kventin Tarantino… samo su neki od reditelja čije je filmove obeležila Morikoneova muzika, isto koliko i priča, kadriranje ili gluma.

Među njima je naravno i legendarni reditelj špageti vesterna Serđo Leone, sa kojim je Morikone išao zajedno u osnovnu školu.

„Dolarska trilogija“ – „Za šaku dolara“ (1964), „Za dolar više“ (1965) i „Dobar, loš, zao“ (1966) danas su prepoznatljivi koliko po glumi Klinta Istvuda kao „čoveka bez imena“, toliko i po mešavini muzike i zvučnih efekata čiji je tvorac čuveni Maestro.

Kucanje džepnog sata, znak koji se klima na vetru, zujanje muva, jezivi zvižduci, pucnjava, uz zvuke okarine, oblikovali su Leonovu viziju Divljeg zapada. Muzika koju je komponovao bila je nedeljiva od priče koja se odvija na platnu.

Tako je atmosfera scene konačnog dvoboja u filmu „Dobar, loš, zao“, sa krupnim kadrovima lica glumaca, gotovo bez ikakvog dijaloga, upotpunjena muzikom.

Ona je živa koliko i oči revolveraša sa prstom na obaraču. Numera „The Ecstasy of Gold“ iz pomenutog filma najpoznatija je kompozicija slavnog autora, ali sigurno i jedna od najpoznatijih numera u istoriji kinematografije.

Izvodili su je klasičari poput čeliste Jo Jo Maa, ali i rok bendovi Ramonsi i Metalika.

Morikone je, kako kažu stručnjaci, prvi prekršio pravilo komponovanja muzike za film, tako što je stvarao kompozicije koje mogu da zasene glumce.

To je uglavnom činio kombinujući neobične instrumente poput harmonike, pomenute okarine, ali i ubacivanjem zvižduka ili kravljeg zvona, iz čega je proizlazio melodramatični zvuk, od koga publiku podilazi jeza.

Sa Serđom Leonom radio je i na filmovima „Bilo jednom na Divljem zapadu“ (1968) i „Bilo jednom u Americi“ (1984), čija muzika takođe spada u klasike.

Ipak, najveći uspeh postigli su ostvarenjem „Za šaku dolara“, kome je Morikone muzikom dao atmosferu, stil i retoriku. Kada su ga jednom novinari upitali zašto je taj film imao takav uticaj, odgovorio je da ne zna.

„To je bio najgori film koji je Leone snimio i najgora  muzika koju sam ja komponova“, smatrao je veliki autor.

Bertolučijev „Dvadeseti vek“ i De Palmini „Nedodirljivi“, „Stvora“ Džona Karpentera, „Ludilo“ Romana Polanskog, kao i „Malena“, „Bioskop Paradizo“, „Na liniji vatre“, „Misija“, samo su neki od filmskih naslova za koje je komponovao, uz serije „Sopranovi“ i „Simpsonovi“. Zahvaljujući Kventinu Tarantinu i ostvarenju „Podlih osam“ dobio je svog prvog Oskara u kategoriji najbolja muzika 2016. godine. Sa 87 godina bio je najstariji dobitnik Oskara.

Pre toga je još četiri puta bio nominovan, i čak je dobio nagradu Američke akademije za životno delo sedam godina ranije.

„Možda je razlog zašto ranije nisam dobio Oskara to što sam komponovao muziku za takozvane italijanske vesterne. U to vreme na njih se gledalo kao na B filmove“, kazao je jednom prilikom Maestro, dodajući da je on ipak bio zadovoljan kvalitetom te muzike.

U svojoj karijeri osvojio je dva Zlatna globusa, četiri Gremija i brojna međunarodna priznanja.

Rođen je 10. novembra 1928. godine u Rimu.

Muzikom je počeo da se bavi još kao dečak, zahvaljujući svom ocu, trubaču, koji ga je naučio da svira razne instrumente.

Prve numere komponovao je već sa šest godina, a zahvaljujući porodici, koja ga je ohrabrivala da se posveti muzici, stekao je klasično obrazovanje. Nakon Drugog svetskog rata, izdržavao je porodicu svirajući džez, ali i komponova za radio RAI i pop pevače.

Poznate su numere koje je napisao za pevačicu Minu („Se telefonando“), dok je kasnije tokom karijere radio i sa Polom Enkom i Džoan Baez, između ostalih. Prve kompozicije za filmove stvarao je već tokom 1950-ih i to su uglavnom bile lake komedije.

Svetsku slavu stekao je na pomenutim vesterne Serđa Leona, da bi zatim komponovao za ostvarenja najrazličtijih žanrova – od horora do političkih drama („Isterivač đavola II“, „Dani raja“, „Bagzi“…).

Nikada nije naučio engleski jezik i nikada se nije odselio iz svog rodnog Rima.

Godinama je čak odbijao da putuje, da bi na kraju obišao čitav svet dirigujući sopstvene kompozicije. Iako je najvećim delom svoje numere stvarao za Holivud, Sjedinjene Države je posetio tek 2007. godine.

Njegova profesionalnost ogledala se i u njegovim klasičnim odelima, koja su mu uz leptir mašne i naočare davala izgled ozbiljnosti.

Mogao je da danima da ostane u svom stanu komponujući, ali ne za klavirom, već za pisaćim stolom. Muziku je, kako je govorio, čuo u svojoj glavi, i samo je prenosio na papir. Dešavalo se i da je komponovao muziku za 20 filmova godišnje, često samo na osnovu scenarija.

„To da sam kompozitor koji piše mnogo stvari se može dvostruko shvatiti. Možda je moje vreme samo bolje organizovano nego kod drugih ljudi. Ali u poređenu sa Bahom, Mocartom, Palestrinom, rekao bih da sam nezaposlen“, izjavio je jednom prilikom krajnje skromno slavni Maestro.

Bio je oženjen Marijom Travijom od 1953. godine. Par je imao tri sina i ćerku. Inače, njegova supruga često je bila autor stihova za Morikoneovu muziku. Njihov sin Andreo takođe je kompozitor i dirigent.

Morikone i fudbal

Enio Morikone bio je veran navijač italijanskog kluba Roma. Ljubav prema fudbalu spojio je sa muzikom kada je komponovao himnu za Svetsko prvenstva u Argentini 1978. Navijači Rome pozvali su ga da isto učini i za Vučicu, ali je on to ipak odbio. Rukovodstvo kluba oprostila od Morikonea na društvenim mrežama uz reči: „Hvala za sve, Maestro.“