Eugen ŠuljginKad stari ljudi znaju da se približio kraj, osete snažnu potrebu da pakuju kofere, zar ne? A da li je sve što sam ispričao Marti baš sasvim istina? Ja sam sada ovde, a moj vrt je beskrajno daleko. Moj zarasli vrt koji mi je tako drag, kojim sam dugo godina negovao.
A koliko sam se tek trudio da nađem žutu boju za kuhinjske zidove koja bi bila apsolutno iste nijanse kao zidovi Moneove kuhinje u Živerniju. Koliko dugo može trajati ista bol? Da li je ono što sam juče osećao za govornicom identično ovome što doživljavam sada, kad jezik mojih misli napipava bolnu spoznaju? Na pozornici nisam mogao disati, skoro sam se srušio, fizički, umalo se nisam srušio na sceni.
Baulja natrag u krevet, psuje. Zašto je popio one lekove? Sve što smiruje je zlo, Samlere, ti to dobro znaš! Znaš da sada moraš naći rešenje, večeras moraš doneti odluku.
Neko ponovo zakuca. Samler još sedi u istom položaju, ali ipak ustaje i otetura se do vrata.
„Ali tata, stvarno! Moramo biti na aerodromu dva sata pre poletanja, a ti nisi ni počeo da se pakuješ!“
Predali su prtljag. Dobili bording-karte. Pozdravili su se sa svima još u hotelu. Marta ga nije ni za tren ispuštala. Zabrinuto ga gleda. Nije joj bilo strano da ga vidi u takvom stanju, ali to što joj je juče ispričao izgleda da ga je sasvim dokrajčilo. Samo je bilo važno da ga bezbedno vrati kući.
Oproštaj je srdačno protekao. Svi su je grlili. Antonela je dugo grlila i Samuela i prošaputala mu nešto na uvo na šta je stari uzvratio osmehom. Osim toga se držao po strani, skoro odbojno. Pita je gledao s neskrivenom mržnjom, činilo joj se, bilo je baš neprijatno. A kada se pojavila Selin da bi se oprostila, njega nigde nije bilo. Nije bio sasvim svoj, definitivno – ili je sad zaista bio svoj. Ipak joj je laknulo kada su ušli u taksi. Tokom duge vožnje su, kao i obično, mileli kroz gužvu, a on nije rekao ni reči. Samo je nepomično gledao preda se. Trudila se, stvarno, bogovi znaju da se trudila! Tapšala ga je po ruci i pitala zar se ipak ni malčice ne raduje. Ipak je osvojio veliku literarnu nagradu, i iako ga kući neće dočekati veliki naslovi u novinama, ipak je to predstavljalo njegov povratak književnosti koji će neko sigurno primetiti.
Na ogromnom aerodromu je bila gužva. Žene u hidžabima, muškarci u belom, na putu za hadžiluk, svakakvi jezici. Dugi redovi pred pasoškom kontrolom.
„Slušaj Marta, stani u red, ja ću odmah doći. Vidimo se na drugoj strani. Moram samo da odem da obavim nuždu.“
„Mogu te sačekati i ovde.“
„Ne, ne, samo ti idi. Znaš da mi treba dosta vremena.“
Nije bio raspoložen da mu protivreči. Poslušno je ostala u koloni. Konačno je došao red na nju. Pružila im je pasoš, osvrnula se, ali nije videla Samuela. Pa dobro, sačekaće ga na drugoj strani.
I tako je prošla. Odmah se okrenula i stala da gleda za sobom. Videla je ljude koji se opraštaju od onih koji su prošli pasošku kontrolu. Uto se pojavio Samuel. Stajao je gde i oni i posmatrao, kad ju je spazio, mahnuo je kao i drugi – i otišao.
Tada je pisac Samuel Samler viđen poslednji put.
22. septembra je nestao sa aerodroma „Ataturk“ i od tada mu se gubi svaki trag. NJegova porodica i prijatelji su, prirodno, veoma zabrinuti. Ne boluje od demencije niti ima drugih poznatih simptoma pometenosti. Ukoliko posedujete bilo kakvu informaciju koja bi mogla razjasniti njegov nestanak, i koja bi mogla pomoći da se on pronađe, molimo Vas da je prosledite piscu ove knjige.
Autor je poznati norveški pisac, pisac romana o savremenoj Turskoj S nekog drugog sveta koji je objavljen u izdanju Arhipelaga, ovogodišnji učesnik Beogradskog festivala evropske književnosti.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Prevod s norveškog: Sofija Kristensen
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
