„Čovek koji je ubio Don Kihota“ Terija Gilijama ipak na kraju festivala

Što znači da su sve smotre otvorene i da se projekcije u svim dvoranama smenjuju jedna za drugom. I mogu vam reći da start 71. festivala zvuči obećavajuće.

Da krenemo sa Kenijom i prvim filmom koji je ova zemlja ikada predstavila u Kanu. Film se zove „Rafiku“ (Prijatelj) i potpisala ga je Wanuri Kahiu, jedna od najvećih nada mlade generacije afričkih sineasta. Ona je već stekla ime i reputaciju sa svojim dokumentarnim radovima, a za svoj do sada jedini dugometražni film „From a Whisper“ iz 2008. dobila je više pohvala i priznanja. Što se tiče njenog najnovijeg dela „Rafiki“, Komitet Kenije za klasifikaciju filmova ga je nedelju dana uoči zvanične projekcije u Kanu zabranio sa obrazloženjem da u svom filmu Wanuri „legitimiše lezbejstvo u Keniji, što je protivno kako zakonima, tako i vrednostima ove zemlje“. Homoseksualnost je inače kažnjiva u Keniji i kazne se kreću i do 14 godina zatvora. Wanuri je na tu zabranu odgovorila veoma glasno i odlučno, citirajući Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, izjavivši da će njena reč biti odlučujuća. I bila je, tako da je na sreću i zadovoljstvo brojne publike njen film premijerno prikazan. „Rafiki“ je priča o tajnoj, prvoj ljubavi dve mlade žene, koje se, uprkos homofobičnim predrasudama retrogradnog i netolerantnog društva u kome žive, usuđuju da stupe u vezu i žive svoju romansu i pasiju. Obojena šarmom, zvucima, mirisima i bojama Afrike, to je čarobna, pitka, lagano ispričana i znalački vođena priča, sa dve izvanredne glumice u glavnim rolama – Samanta Mugatsa i Seila Mugiva. Kakva bi šteta bila da je retko talentovana i nadarena Wanuri Kahiu slučajno posustala pred kenijskom cenzurom.

Čast da otvori smotru Izvestan pogled pripala je danas starom znancu Kana Ukrajincu Sergeju Loznici, sa filmom „Donbas“. Poznat po svojim mračnim, teškim, gustim filmovima i pričama o atrofiranom ruskom društvu, posebno prošlogodišnjem „Nežna kreatura“, kojim je izazvao apsolutni šok, Loznica ni sada ne menja mnogo ni temu, ni milje. Iako stilski različit, i ovo je još jedan Loznicin krik protiv društva koje je izgubilo svaki osećaj humanosti. „Donbas“ je napravljen poput kolaža, sačinjenog od skoro teatarskih epizoda, baziranih na stvarnim događajima. U njemu Loznica evocira konflikt između ukrajinske regionalne armije i separatističke proruske milicije u istočnoj Ukrajini. Nema tu čistih i prljavih, pobednika i poraženih, tu ima samo haosa, konfuzije, nasilja, korupcije i patnje. To je zastrašujuća i mučna slika društva u kolapsu, na dnu, kojim vlada strah, razočarenje, mržnja. Vizuelno impresivan i snažan, „Donbas“ je potresan i bolan zapis o društvenoj degradaciji.

Adaptacijom popularne novele Ričarda Forda „Divlji život“, glumac Pol Dano nam se, na Nedelji kritike, predstavio sa svojim prvim rediteljskim delom. I može se reći veoma uspešno. To je priča o dečaku koji posmatra kako se vremenom njegovi roditelji menjaju i kako se njihov odnos polako degradira. Radnja je smeštena u Montani 60-ih godina, a epoha i atmosfera su brižljivo i pedantno dočarani. Ulogu majke briljantno igra Keri Muligan, a oca DŽejk Gilenhol. Film je inteligentno, otmeno, postepeno napravljen. Obojen melanholijom. Kao i svaka disfunkcionalna porodica.

Danas se konačno saznalo i da će se ovogodišnji festival zatvoriti projekcijom Teri Gilijemovog filma „Čovek koji je ubio Don Kihota“, budući da je festival dobio spor koji je vodio sa njegovim producentom.