Čovek revolta na pokretnoj mašinskoj traci

Reč je tamnom spektaklu u režiji Ulriha Rašea sa horom skandirajućih rečitativa, monumentalnim
scenama i muzici koja iznuruje i fascinira u isti mah. Ko džinovske monstruozne mašine iz nekakvog rudnika izgledaju pokretne trake koje su inventivni inženjeri scenografije sačinili za ovaj projekt na bini  minhenskog „Rezidencteatra“. Jedino se ne transportuju gromade uglja, već ratoborni ljudi.
Oni su odeveni u crne rolkragen-pulovere sa svetlo-braon opasačima za patrone municije na bedrima. Oni marširaju sa mračnim izrazom lica katkad unapred, katkad unatrag na hidraulično pokretanim trakama, ali na leđima čvrsto vezani kao robovi na galiji, kao hor veoma glasno skandirajući slogane poput „Katastrofa ne dolazi, ona je već tu“ ili „smrt ili sloboda“.
Režiser i kostimograf Ulrih Raše (Ulrich Rasche) režirao je ovu ranu Šilerovu dramu, paradni primer Strurm un Drang stila kao neviđeni spektakl, koji izgleda kao da neko želi da kabinetom strave i užasa čini konkurenciju Oktobarskom festivalu. To je u osnovi arhaična situacija koja podseća na vašare u drevnom antičkom teatru.

Na pozornici koju omeđuju čađavi zidovi maršira hor sastavljen od odlučnih muškaraca i žena u jednoj inscenaciji, čiji je centar jedan od pramotiva pozorišta: apokalipsa. Procep u univerzumu, smak sveta i propast civilazacije u  kojoj je zakon sveta postao igra kocke“, kao što se u Šilerovoj drami „Razbojnici“ veli.

Izvestan paradoks i provokacija se sastoji u činjenici da se igra ovaj klasik nemačkog Sturm und Drang pozorišta, a ne neki klasik antičke drame. Reč je o sukobu dvojice braće Karla i Franca fon Mora, od kojih će jedan postati vođa razbojničke bande, nakon što ga je drugi brat oklevetao kod sopstvenog oca. Ovaj dramski plot prati i minhenska inscenacija. NJena posebnost se sastoji u činjenici da Franca Mora igra žena, veoma obdarena Ruskinja Valeri Čepljanova. NJenog
rivalizujućeg brata, grofa Karla Mora igra Franc Pecold.

Iz kvaziptičje perspektive pripoveda režiser ovaj komad. Sve se zbiva na najpre laganom rotiranju pokretne trake ove monumentalne mašinerije, koja je specijalno za ovu inscenaciju izgrađena. Šilerovi heroji su ovde već optički postali igračke i degradirani u velikoj mašineriji. Za glumce ovo nije nužno poziv na egzaktnu, detaljiranu i psihološki nijansiranu glumu. Ali ipak gledalac ih posmatra sa fascinacijom kako u trostrukim formacijama koračaju unapred ili pak na paralelnim
pokretnim trakama marširaju nasuprot jedni drugima, skandirajući parole i formirajući se u borbene redove.

Možda je najveći trijumf ove inscenacije „Razbojnika“ zapravo muzika koju je pisao Ari Benjamin Majers, koja je kongenijalna tekstu protagonista odnosno horu. Dve violinistkinje, jedan perkusionist (timpanon) i jedan basist sviraju uživo u proscenijumu divnu elegičnu mešavinu između violine i rok-basa. Dva dodatna vokala su sastavni deo hora koji će delom predstave proizvoditi infernalnu buku i akustičke ekscese.

Režiser Raše je i proteklih godina eksperimentisao sa muzičkim i mašinerijskim pozorišnim projektima i u toj (eksperimentalnoj) oblasti u međuvremenu stekao renome. U Frankfurtu je na taj način inscenirao Bihnerovu „Dantonovu smrt“ ili u Štutgartu Vajldovu „Salome“. Raše je bio učenik režisera Einara Šlefa, koji je rado citirao jednu Kafkinu rečenicu: „Samo hor govori istinu, individua laže“.
Za Rašea su „Razbojnici“ nastanak radikalnog pokreta koji nema nikakvog  političkog smisla. Otuda je sasvim logično što je Šiler svojim figurama stavio u usta rečenice koje stoje u proglasu jednog ustanka francuskih intelektualaca koji nije imao jasno definisani cilj.

Čovek revolta je u Rašeovom čitanju sićušno biće na velikoj pokretnoj traci ispolinske mašine i u zupčanicima vremena. Minhenski „Razbojinici“ su kaoobjedinjujuća forma, „Gesamtkunstwerk“ slike, tona, muzike i reči – zacelo veliki  događaj pozorišne sezone. Kolosalna predstava kojom“Rezidencteater“ otpočinje svoju pozorišnu sezonu 2016./17.