„Čovek samo mora da ima dobru volju“: Branka Veselinović o proslavi svog 104. rođendana

Kao i svake godine, 16. septembar je dan kad je njena kuća puna ljudi i radosti. Svi slave njen dan. Gosti, prijatelji i rodbina. Svi su tu i pevaju zajedno sa njom.

Uz nju je već godinama gerontodomaćica, Zorica Pavlović, sa kojom ima blizak prijateljski odnos. Ona nam je prenela atmosferu sa slavlja.

„Došli su joj gosti, sedam najbližih prijatelja. Doneli su puno torti. Zadržali su se preko tri sata, a Branka je sve vreme bila sa njima, uživala je i pevala, sjajno raspoložena.“

Pitali smo Branku koja joj je omiljena pesma u takvim trenucima, a ona je bez puno razmišljanja odgovorila „Što se bore misli moje“.

Prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koja je i počasni građanin Novog Sada govori pet jezika. Kaže da je tu da bude zadovoljna, a nema odgovor na to šta je recept za njenu dugovečnost.

„Čovek samo mora da ima dobru volju i elan, da se nikad ne boji svojih godina, već na nastavi da uči i u starosti.“ ispričala je Branka i rekla da je uživala u prethodnim lepim danima u svom dvorištu, u kojem najviše voli da crta.

Branka je tokom duge profesionalne karijere odigrala mnoštvo uloga, toliko da ih je nemoguće sve pobrojati. U matičnom „Jugoslovenskom dramskom pozorištu“ bilo ih je na desetine, od aprila 1948. godine, kad je prvi put stupila na scenu u komadu „Kralj Betanove“. Za ulogu Gine u Nušićevoj „Ožalošćenoj porodici“ dobila je Sterijinu nagradu. Tu su još i Orden rada sa zlatnim vencem, Nušićeva nagrada za životno delo, Vukova nagrada, kao nagrada Mali princ za životno delo, koju dodeljuje Međunarodni festival pozorišta

Nizale su se uloge na filmu, u tv-serijama, radio-dramama, ali je pozorište bilo i ostalo njena večna ljubav. Od Vardara do Triglava, ali i u Americi („Majku hrabrost“ igrala je na engleskom), u nekadašnjem Sovjetskom savezu, bivšoj Čehoslovačkoj, Nemačkoj. Obilazila je sve meridijane, često u društvu velikih pesnika i sa pokojnim suprugom, uveseljavajući publiku na tečnom ruskom, engleskom, nemačkom, češkom, mađarskom, slovenačkom, makedonskom.

Velika Brankina ljubav osim posla bio je i suprug Mlađa Veselinović. Bili su u skladnom višedecenijskom braku. Nisu imali decu, ali zbog toga nikada nisu pomišljali na razvod iako su ih tome mnogi savetovali. Ljubav koju su imali, bila je dovoljna za njihovu sreću. Sa njim je osnovala „Fond Branke i Mlađe Veselinović“ za pomoć deci sa invaliditetom. Aktivna je i danas, obilazi domove za nezbrinutu decu i domove za stara lica i osobe sa invaliditetom, gde recituje i izvodi monologe.