Zločin nečinjenja: Kritičar Danasa o filmu „Čovjek koji nije mogao šutjeti“ kojim je otpočela Slobodna zona

Šest dana nakon što joj je iznova – ali prvi put toliko jasno – objašnjeno da je svaki korak načinjen na ulici u Srbiji 2024. godine može odvesti u trenutnu smrt ili u ostatak života proveden u patnji… beogradska elita se doterala i ispunila Sava centar da bi uživala u intelektualnoj zabavi.

U filmovima koji nisu namenjeni „svetini“, u ugodnom ćaskanju pre i posle njih, u hranjenju pre duha nego tela.

Ništa nije stalo, kao što nikada ni neće stati, kao što nikada za uspeh tog iluzornog poduhvata dovoljni broj građana neće prestati da plaća infostan, ili kao što se nikada neće desiti generalni štrajk koji prizivaju bezimeni i bezlični pisci komentara na sajtovima malobrojnih slobodoumnih medija i tek malo imenovaniji i oličeniji učesnici rasprava na društvenim mrežama.

Hajde, razuverite me u narednim danima ili nedeljama, vi, elito, u mom uverenju da će 1. novembar biti tek dopisan spisku tragičnih datuma što skuplja prašinu u nekoj skrivenoj fioci naših svesti, sa tendencijom da se udobno „umemla“ u podsvest.

I, da ne bude zabune, ovaj uvodni kontekst nije nekakav nadmeni „j’accuse“ momenat, već je „je m’accuse“ očaj.

Vidite kakva smo mi samo elita?

Iz glave umemo da se u jezičkom originalu igramo naslovima pamfleta Emila Zole.

I šta nam to vredi?

U istovetnom smo i svakodnevnom riziku da umremo poput jadnih ljudi na novosadskoj železničkoj stanici koji to verovatno nisu umeli.

Pretpostavljam da je ovo uvodno samooptuživanje posledica ne samo trenutka u kojem se nalazimo, već i kratkometražnog filma „Čovjek koji nije mogao šutjeti“ istovarenog pred goreopisanu publiku, sličnu publikama svakog festivala gde je prikazan, u državama gde na izborima pobeđuju raznovrsni Trampovi a elite (ma, neka budu „elite“) im kao protivteg postavljaju apsolutna ljudska ništavila.

Lično, bio sam gotovo perverzno obradovan rezultatom američkih predsedničkih izbora.

Sa sadržajem filma smo odavno upoznati, jer smo elita koja prati takve stvari.

U februaru 1993. godine, putnički voz Beograd-Bar je prilikom devetokilometarskog prolaska kroz SR Bosnu i Hercegovinu zaustavljen na polufunkcionalnoj stanici kod sela Štrpci (broj stanovnika tada oko 300, a sada… ko zna ima li ikoga) i u njega je ušlo nekoliko pripadnika srpskih paravojnih jedinica.

Od putnika su tražili legitimacije na uvid, pa zatim sve one sa pogrešnim imenom ili prezimenom izveli u pravcu pogubljenja po kratkom postupku.

Beograđanin i Jugosloven Tomo Buzov bi bio pošteđen – imao je donekle pogrešno ime (mada, Lazo, Đuro i ostali koji su se završavali na samoglasnik „o“ su bili „naši“, i sve popularniji) ali svakako nije bio „balija“, a uz to je bio i penzionisani oficir JNA.

Rekao je „Čekajte malo, ljudi“, pitao je ima li neki zakon u ovoj zemlji, u pičku materinu (dodata psovka P.S.), i zbog toga platio životom.

O događaju bi se mogao snimiti i celovečernji film – uz, naravno, domaštavanje likova i sporednih linija radnje (putovanje vozom za to barem nudi beskonačne mogućnosti) – budući da je tema starija i od najstarijeg zanimanja na svetu.

Učiniti ili ne?

Kada glagol pretvorimo u imenicu dobićemo reč „čin“, čime stvari postaju odgovarajuće snažne.

Čin ima posledicu, u pozorištu prvi čin vodi ga drugom, a poslednji čin stvara katarzu.

Za Tomu Buzova čin je proizveo smrt, umesto dana ili dva druženja sa sinom koji je provodio vreme igrajući se rata u kasarni u Podgorici, dok se rat igrao ljudima stotinak kilometara zapadno, pa zatim povratka u Beograd i gledanja Drugog dnevnika RTB, mnogo časnijeg od ovog današnjeg jer su njegovi urednici barem otvoreno lagali i promovisali nekakvu Ideju, koliko god bila zločinačka.

I opet, čin.

Da bi izbegao pravolinijsku didaktičnost autor filma Nebojša Slijepčević (po uronu u srž sopstvenog, hrvatskog društva najkonstruktivnije moguće subverzivna „Srbenka“ iz 2018.) bira alternativnog glavnog junaka, saputnika u kupeu koji je „mogao šutjeti“ (Goran Bogdan), dok Toma Buzova, sa ukupno par replika uspešno oljuštenih od monumentalnosti, igra Dragan Mićanović.

Kao u „Srbenki“, autor se ponovo bavi nečistom savešću, ovaj put ne kolektivnom nego sabijenom u jedno ljudsko biće koje će, ako u njemu ima imalo mozga i srca, zauvek biti progonjeno oksimoronskim postupkom nečinjenja.

Jasno, i nepomičnost je čin, kada se na dohvat ruke od vas odvija zločin.

„Čovjek koji nije mogao šutjeti“ svedena je crtica o jadnom životu i uzvišenoj smrti, film koji se tumači spolja i u zavisnosti od pozicije u kojoj se gledalac nalazi.

U principu nisam ljubitelj angažovane dramske umetnosti tog tipa, ali…

Ima u nekom da li vesternu da li filmu drugog žanra sa Krisom Kristofersonom pozitivno desničarska replika: „Kada se u rečenici nalazi reč ‘ali’, sve pre toga može da se baci“.

Dakle, poroto, zanemarite prethodnu tvrdnju.

Posebno beogradska publika iz Sava centra bi valjalo da se zamisli nad konceptom zločina nečinjenjem, pa da se eventualno za početak umesto guranjem u autobusima GSP-a ili udobnom taksi vožnjom do svojih obitavaonica vrati peške preko Starog savskog mosta i barem uputi neku lepu reč ljudima koji se tamo srmzavaju braneći ga od našeg združenog nečinećeg zločina.

Najteže je i najposledičnije biti Tomo Buzov, i to svako od nas niti mora niti može biti.

No, ako u nama postoji i delić njega, neka izađe iz podsvesti, neka se razotkrije, neka pogleda u oči deliće koji ga okružuju… i neka zajedno prestanu da budu zločinci.