„Crna rupa” Šamela Pitsa – kao kosmički elektrodens

Beogradska publika je sinoc ovacijama ispratila njujoršku trupu Šamela Pitsa, koga pamti kao rasnog igrača čuvenog Ohada Naharina i Kompanije Batševa.

Delo koje traje jedan sat, jedan minut i jedan sekund, ispracen je netremice, a među gledaocima u prepunoj sali, bili su i mnogi ambasadori, među kojima i američki ambasador Kristofer Hil.

Epsko putovanje troje igrača afričkog porekla (Marsela Luis, Tašrik Frederiks i Šamel Pits) šalje poruku o jedinstvu, energičnosti i nepopustljivom napredovanju.

Okruženi crnim kulisama i, pomaljajući se ispod crnog prekrivača, igrači postepeno postaju svesni svog potencijala – putovanje započeto na kolenima u teturavim pokretima, završavaju uspravno, ponosno i prkosno, spremni da polete poput gusenice koja se oslobodila iz svoje čaure.

Podnaslov dela, „Trilogija i trijatlon” donosi šire, političke konotacije, jer podseća na maraton iz tri discipline: biciklizma, plivanja i trčanja, objasnio je Šamel Pits u razgovoru sa novinarima u Beogradu. Ideja za komad nastala je 2016, kada je Tramp izabran za predsednika Amerike.

„Bilo je nešto u tom trenutku što me je navelo da malo usporim, da puzim pre nego što opet protrčim i da napravim platformu za umetnike afričkog porekla gde mogu da im pružim osećaj preporoda, osećaj da, iako ulaze u okruženje puno haosa i spoljašnjih faktora, mogu da ga preplivaju, prevozaju i pretrče, da mogu da opstanu i da napreduju”.

U potpuno mračnom okruženju jedina svetlost na sceni, sem svetlucavih zlatnih tela igrača, dolazi od projektora koji emituje monohromne, kaleidoskopske, trodimenzionalne „kulise”.

Za njih je bio zadužen brazilski umetnik Luka del Karlo, „svetlosni igrač”, kako ga je Pits nazvao.

Futurističko-kosmičkoj atmosferi doprineli su zvuci elektronske muzike, na momente smirujući, na momente pulsirajući, u ritmovima noćnog kluba, sa sporadičnim provejavanjima delova pesme „Feeling Good” Nine Simon.

„Crna rupa” je završni deo trilogije Crno, započete 2015. koju je Pits opisao kao ličnu evoluciju jednog „mladog, darovitog, crnog umetnika”.

Inspirisan noćnim životom Tel Aviva, ali i potragom za korenima i zajedništvom, ovaj Njujorčanin je solo komad „Crna kutija”, premijerno izveo u svojoj sobi.

Usledio je duet „Crni somot” sa brazilskom igračicom Mirelom Martins, „o efikasnosti dvoje neznanaca koji postaju partneri”, čime je proširio svoju prvobitnu ideju na istraživanje „svih onih različitih nijansi i dimenzija unutar crne zajednice”.

Iako je dobio sjajne kritike za „Crnu rupu”, našavši se i u Izboru urednika „Njujork tajmsa”, Šamel Pits kaže da su mu draži komentari običnih gledalaca.

Mnogi su mu otkrili da ih je komad dirnuo na ljudskom nivou, a omiljen mu je utisak jednog posetioca da mu posle „Crne rupe” život više neće biti isti.