Crna sveska i nepatvoreni nihilizam Desanke Maksimović

Sve te pesme su tamne, pesimističke, s dubokim filozofskim smislom i sve imaju, od četiri, pet, do čak dvadesetak varijanti što odmah negira tezu da je Desanka bila lakopisac i brzopisac, – kazao je Đorđević. Njemu je zanimljivo i to što sve te pesme, kad se vremenski poređaju , kako odmiču su sve tamnije, sve strašnije i sve smrtovidnije. On tvrdi da bi se samo o razvoju njenog pristupa smrti mogla napisati monografija. Od slutnji, preko pomirenja sa smrću, pesama namenjenih njenom umirućem suprugu „ne boj se ja ću te prevesti preko ruke, biće ti lepo“, do čitavog niza pesama koje se zovu „Gatara“.

– Ona počinje od toga da ne treba gatati jer možete prizvati crne ptice, nastavlja da ne treba gatati jer su crne ptice osvetoljubive, do poslednje varijante, da ne treba gatati jer crne ptice ionako dolaze do svakoga od nas. Kada vidite poslednje stihove tih pesama, to je čisti i nepatvoreni nihilizam – „ ne treba gatati, crne ptice i same doći će. I onda biće tama i onda ništa biće“.- zaključio je Bojan Đorđević.

– Oduvek sam Desanku Maksimović smatrao autentičnom pesnikinjom i otuda me je više bolelo što je u čitanju njene poezije učinjena prilično velika nepravda – kazao je pesnik Vojislav Karanović. On smatra da postoje mnogi netačni stereotipi vezani za njeno ime u prvom redu kvalifikacija da je njena poezija „lakog štimunga“ s blagim prizvukom potcenjivanja.

– Govori se da je njena poezija često zasićena sentimentalnošću, te da je previše raznežena. Pritom se zaboravlja da je Desanka jako puno napisala i da je taj sentimentalizam rizik njene pesničke avanture – istakao je Karanović. On je dodao i da ne postoji pesnik koji je napisao sve dobre pesme ili knjige.

– Desankina mekoća je rizik njenog pevanja u čemu je ona dosegla vrhunske domete, mada je imala i svojih iskliznuća, ali koji autor nije. – konstatovao je Karanović. Prema njegovim rečima još jedan od stereotipa vezanih za Desankinu poeziju jeste da u njoj nema razvoja, da kako je počela da peva, da je i završila.

– Zaista, kada pogledate njenu prvu zbirku iz 1924, do poslednje, ona jeste u jednom omeđanom prostoru pevala, ali daleko od toga da se nije menjala. Desanka je oduvek volela direktnu, neposredno jednostavnu poeziju koja komunicira sa ljudima ali u njoj apsolutno može da se prati trag njenog misaonog razvoja. Negde od polovine 20. veka, od zbirke „Miris zemlje“ ta neka zapitanost nad smislom postojanja, nad smrću i prolaznošću koja je išla ka zbirkama „Nema više vremena“ i „Ničija zemlja“ je apsolutno činila tu poeziju živom i sklonom promenama iznutra koje su suštinske. Posredstvom njih lirska poezija komunicira sa nama . – konstatovao je Karanović.

On je podsetio kako su postojale ocene i da je poezija Desanke Maksimović površna, nedovoljno duboka, da nema izvesni metafizički horizont.

– Čak je pesnik Stevan Raičković izrekao nezgrapnu formulaciju „Desanka je sva sa ove strane“, međutim u njenim pesmama „Nema više vremena“, „Tražim pomilovanje“, „Miris zemlje“ apsolutno postoji horizont metafizičkog i iskorak ka onostranosti – primećuje Karanović.

Prema njegovim rečima sve su to pogrešni sudovi o pesništvu Desanke Maksimović.

– Njena poezija može da komunicira sa pesnicima, sa tumačima književnosti, sa tzv običnim čitaocem, a baš ovo poslednje treba naglasiti, jer je sama Desanka upravo imala potrebu da je razumeju i profesori, i nastavnici, i pisci, ali i nadničari. Zapravo je pisala takvim jezikom, od početka, do kraja, jezikom koji, zaista, može da se čita, razume i doživi, a da to bude poezija koja je istovremeno bogata iznutra i ima šta da nam kaže.- zaključio je Vojislav Karanović.

– Jednostavnost, razumljivost i iskrenost je bilo pesničko geslo Desanke Maksimović i čini mi se da sam to i sam usvojio – istakao je pesnik Tomislav Marinković, dodajući, da je njemu samom „meka, nežna, treperava lirika“ bliska te da je ona ostavila traga i na poeziju koju je pisao.

– Desanka Maksimović je pesnikinja koja je pisala srcem. Svoja osećanja je iznosila na najdirektniji način i taj humanistički ton je uvek prisutan u njenom delu – zaključio je Tomislav Marinković