Crteži koji nastaju na sastancima

Staložen i odmeren, zgodan tip je Rama. Govorio je i o svom prijatelju Mrđanu Bajiću, a mediji su deo izjave isekli, pa se pojavilo da je rekao nešto drugo. Ne znam zašto niko nije preneo njegov afirmativni govor o svom prijatelju. Ali dobro sam razumela da je rekao ovo: da male balkanske države treba da sarađuju kao države Beneluksa, da brinu o ekonomiji, a ne o istoriji.

Edi Rama je slikar, koji je živeo i u Parizu, bio je gradonačelnik Tirane, kada je taj grad, inače oguglao od socrealizma, ofarbao kao ostrvo Burano, kao veliki semafor, u svim bojama. Dosadni Tiranjani nisu tek tako prihvatili farbanje fasada, ali uspeo je. Zbog toga je dobio nagradu za najboljeg gradonačelnika na svetu za 2004. godinu. Tada je rekao: „Biti gradonačelnik Tirane je najviši stepen konceptualne umetnosti”. Uostalom, koji umetnik ne bi voleo da dobije tako veliku površinu za bojenje?

U Berlinu je upravo izložba njegovih radova u galeriji Michael Schultz, što me po prirodi stvari strašno zanima. I to je baš kod onog ćoška gde je Kafka sretao Felice Bauer. Posle našeg nesrećnog premijera, interesantno je videti da jedan odmetnuti političar ipak uspeva da bude još uvek ono što jeste u svojoj suštini, u ovom slučaju, odmetnuti umetnik. Cela galerija je prekrivena tapetama sa motivima Raminih crteža koje je na sastancima pravio na agendama, radnim listovima i mailovima, ruka je sama crtala, rekao je, što nije isključivi fokus na umetnosti, nego situacija iz nesvesnog. Surealistički motivi izronili iz belog papira i crnih slovca, oblici kao prsti, sečiva, mozgovi, mape, drvo, kornjače, pužoliki, leptiroidni, konjugacije u drečavim bojama. Ti oblici ne nastaju na jednom sastanku, već ih stvara po dva, tri dana u različitim raspoloženjima, sa prekidima, ruka pravi divlje prelaze. Iste tapete prekrivaju zidove Ramine kancelarije. Na postoljima su keramički radovi, konstrukcije od gline: Tirana u vrištećim bojama, kućice i zgrade, mostovi, jedne preko drugih; smatra se da su keramičke figure inkarnacija crteža. I ja mislim. Keramika je pravi odraz arhitektonske konstrukcije i haosa grada, gde su svi ti oblici slepljeni, a prekriva ih mreža. Uramljeni originalni crteži sa sastanaka takođe su obešeni u galeriji. Najviše me fascinira tako otvoreno priznanje – ja na sastancima crtam, pozivam vas, iskočite iz kutije. Sve je na prodaju, keramički radovi kreću se od 18.000 do 30.000 evra, crteži su 3.600 evra, a tapete 36.000 evra. Da mogu da kupim stan, naručila bih i jedne Ramine tapete, jer me fascinira prisnost koju je uspostavio ovim umetničkim priznanjem.