Crvene rukavice, bunt i solidarnost: Kritičari Ivan Medenica, Andrej Čanji i Marina Milivojević Mađarev o pozorištu 2024.

Kako u svom autorskom tekstu navodi Ivan Medenica, i u 2024. godinu preneo se, iz ranijeg perioda, trend predstava na „ženske teme“.

„Pod tim pre svega mislim na nasilje nad ženama, ali i srodne probleme: nasilje nad maloletnicima, izazovi majčinstva kako u ljudskom, tako i u životinjskom rodu; potiskivane lične, ali i kolektivne traume (pre svega iz ratnih devedesetih); izazovi ženskog rada u teatru…

U tu grupu predstava spadaju: „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ Mirjane Drljević, režija Bojana Lazić, Atelje 212, „Nestajanje“ Tomislava Zajeca, režija Sanja Mitrović, Atelje 212, „Kraj sveta u tri čina“ Kristine Kegljen, Katje Gorečan i Tijane Grumić, režija Selma Spahić, Beogradsko dramsko pozorište, Zagrebačko kazalište mladih i Borštnikovo srečanje, Maribor, i „Kako sam naučila da vozim“ Pole Vogel, režija Tara Manić, Hartefakt.

Kao što se iz spiska može zaključiti, ove predstave ne spajaju samo njihove rodno senzitivne teme, već i rodna istovetnost njihovih autora: sve ove predstave postavile su – rediteljke. Međutim, značajnija od polne pripadnosti jeste činjenica da su sve rediteljke ili bazirane u inostranstvu (Selma Spahić i Sanja Mitrović), ili da tamo dosta rade (Bojana Lazić), ili su često boravile na tamošnjim festivalima ili stručnim usavršavanjima (Tara Manić).

Ta izloženost svetkoj teatarskoj kulturi može da bude objašnjenje zašto sve ove predstave razvijaju izuzetno metaforičan, decentan, estetizovan, konceptulano osmišljen pozorišni jezik. Ono što takođe spaja dotične predstave jeste to da su sve rađene prema savremenim dramskim ili prozim tekstovima.

Nasuprot tome, primetna je kriza u savremenim režijama klasike, pa su neka od najvećih razočarenja u godini za nama upravo iz tog repertoara: „Mister Dolar“ u režiji Miloša Lolića, Narodno pozorište u Beogradu, „Sirano de Beržerak“ u režiji Gorčina Stojanovića, Jugoslovensko dramsko pozorište, „Uobraženi bolesnik“ u režiji Nikole Zavišića, NP u Beogradu, „Majstor i Margarita“ u režiji Andrša Urbana, NP u Beogradu…

Još jedna negativna tendencija, koja se razaznaje od skora, od pre nekoliko meseci, jeste svojevrsni eskapizam i larpurlartizam kao u predstavama „Muška suza“ u režiji Aleksandra Popovskog, „Čarli Čaplin: svetla velegrada“ u režiji Nikite Milivojeviča ili „Uobraženi bolesnik“.

Drama, ali i pravi, punokrvni život dešavaju se danas na ulici, trgovima, po blokiranim aulama i učionicama fakulteta, ali sve manje na pozorišnim scenama – sa časnim izuzecima koje sam na izdvojio. Crvene rukavice koje glumci i drugi izvođači stavljaju na šake tokom poklona istinski su dirljiv izraz podrške studentima i njihovoj borbi za pravdu, odgovornost, solidarnost, rad institucija i protiv nasilja, ali često, nažalost, nemaju mnogo veze s onim što su oni netom pre toga izvodili na sceni.

Na kraju ovog kratkog preseka pozorišne godine, moram da iznesem i jednu bitnu napomenu: on je rađen samo na osnovu beogradskih predstava, pošto one druge nisam, na žalost, uspevao da kontinuirano pratim“, navodi Ivan Medenica.

Za pozorišnog kritičara Andreja Čanjija, kako ističe u svom tekstu za Danas, nesumnjivo, pozorišna 2024. godina obeležena je protestima.

„U gotovo svim pozorištima čita se saopštenje Udruženja dramskih umetnika kao odraz podrške studentskim zahtevima i blokadama, a kada izlaze na poklon, glumci nose crvene rukavice, simbol sveopšte pobune protiv pogubne korupcije. Otvoreni scenski revolt nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu odvija se u kontinuitetu od sredine novembra, a nastaviće se i u idućoj godini. On je pokazatelj da dramski umetnici u Srbiji posvećeno prate društvene događaje i na njih reaguju ne samo umetničkim, već i aktivističkim sredstvima.

U pozorišnoj produkciji godine koja ostaje za nama tematizuju se razni oblici nasilja. Pojavili su se brojni naslovi fikcionalnog karaktera, najčešće u žanru trilera, a koji vrlo jasno korespondiraju sa konkretnim događajima.

Da navedemo samo neke: zloupotreba vlasti i institucija kao uzrok građanskog revanšizma („Mihael Kolhas“, JDP), nasilje nad ženama („Kraj sveta u tri čina“, BDP), porodično zanemarivanje i institucionalno zlostavljanje dece („Kavez za ptice“, BDP), krađa beba („Izuzeti“, NP Sombor), pedofilija („Nestajanje“, Atelje 212), i „Kako sam naučila da vozim“, Hartefakt), posledice rata i osveta („Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“, Atelje 212).

Važno je istaći da su neke od najlepših, najuzbudljivijih i najemotivnijih predstava one posvećene mladima. Njima se u poslednje vreme pristupa veoma ozbiljno i nadahnuto. što ih čini podjednako prijemčivim i za stariju publiku. Najbolji primeri toga su „Leto kada sam naučila da letim“ NP Užice, i „Onda kada smo se izgubili“ Kraljevačkog pozorišta.

Naslov koji je verovatno obeležio 2024. godinu je „1981.“ Novosadskog pozorišta u režiji Tomija Janežića. Nikada nisam gledao predstavu u kojoj se može videti toliko blistavih glumačkih bravura. Ovim se ostvarenjem, koje traje skoro pet sati, u naš pozorišni kontekst uvodi novo scensko vrednovanje banalnih kućnih razgovora i intimnih porodičnih priča.

Za razliku od mnogobrojne produkcije koja kritikuje raznovrsne probleme savremenog društva i života u Srbiji, „1981.“ posebna je po tome što neguje pozitivan pogled na svet, te nas uz smeh i suze okreće lepoti malih stvari i ljubavi prema zajednici kojoj pripadamo“, ocenjuje Čanji.

Pozorišna kritičarka Marina Milivojević Mađarev, u svom osvrtu za Danas, navodi da je u 2024. godini izvedeno niz pozorišnih komada i predstava koje na različite načine govore o problemima žena u savremenom društvu:

„Nezaboravak“ Mine Petrić (Kamerna scena Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, „Sve dobre barbike“ Katarine Mitrović (Hartefakt), „Ništa nećemo zaboraviti“ Tijane Grumić (NP „Bora Stanković“ Vranje), „Kraj sveta u tri čina“, grupe autorki (Beogradsko dramsko pozorište).
Ovo nije nova pojava, već se nastavlja na ono što smo gledali u pozorištu tokom prethodnih nekoliko godina.

Brojnost predstava na ovu temu sigurno ima pre svega veze sa interesovanjem umetnika, ali možda i sa pokušajem da se makar u nekim aspektima približimo kriterijumima EU. Treba biti pažljiv i ne dozvoliti da drame i predstave liče na projektne zadatke sastavljene za potrebe konkursa, jer je to siguran put ka banalizaciji važne ideje.

Ako govorimo o ovoj temi, najjači utisak je ostavila predstava „Trilogija snaga kučke: Prvi deo Nevesta, Laku noć Pepeljugo“ Karoline Bjanki – radikalan performans u kome se harizmatična umetnica bespoštedno izlaže publici i istovremeno pravi briljantnu studiju odnosa umetnosti prema nasilju nad ženom. Performans smo gledali na ovogodišnjem Bitefu.

Značajan momenat u našem pozorišnom životu su i dve predstave po dramama savremenih hrvatskih pisaca- „Nestajanje“ Tomislava Zajeca u režiji Sanje Mitrović (Atelje 212), i „Ljudi od voska“ Mate Matišića u režiji Ivana Vanje Alača (NP Sombor). Reč je o dve sasvim različite predstave, ali im je zajednička visoka produkcija u svakom smislu – tekst, režija, scenski prostor i serija izvanrednih glumaca i glumica.

No, ako tražim najjači utisak koji ću poneti iz 2024. godine onda je to osećanje da je pozorište jako i važno onoliko koliko je u to uverena njegova zajednica koju čine umetnici i publika. To osećanje zajedništva probudila je u meni predstava „1981.“ u režiji Tomija Janežiča (Novosadsko pozorište).

Tatama, mamama, bakama i dekama preporučujem da zajedno sa decom i unucima odu u pozorište „Boško Buha“, i pogledaju predstavu „Tvoje i moje“ reditelja Borisa Lješevića, i da zatim podele svoje važne priče. U 2025. godini želim nam svima da budemo zajedno, da budemo jaki, dosledni, istrajni i da volimo pozorište!“, ističe na kraju svog teksta Marina Milivojević Mađarev.