Čudesa džez civilizacije

Mimo glavne struje džeza, dakle, prebivaju istovremeni i istoimeni svetovi iz otkačene mašte svojih autora od imena i prezimena, koji uzbuđuju, inspirišu, bacaju u trans, teraju da igrate i njišete se ili baš naprotiv posmatrate i slušate skamenjeni, razrogačenih očiju i ušiju napregnutih toliko da iskaču iz glave. U petak i subotu ste tako – zbrisani zvučnim tajfunima superzvezda „Ponoćnog programa“ festivala – redefinisali sve svoje predstave o džezu, slušajući Trio Mikloša Lukača, australijske šamane The Necks i obožavanog mesiju psihodeličnog džez-klabinga DŽimija Tenora sa njegovim opakim bendom.

Cimbalista Mikloš Lukač, sa perfektnim izgledom glumca iz starih holivudskih filmova, doveo je svoj neverovatni Trio (Ištvan Balo – bubnjevi, Đerđ Orban – kontrabas) da na sceni Amerikane održi lekciju za pamćenje. Stari instrument cimbalo, drevni bubnjarski instinkt i jedna magična dimenzija otrgnutih žica kontrabasa, držali su čvrsto vašu pažnju svojim čeličnim nitima od doista neponovljivog virtuoziteta, ali pre svega sa dušom prekaljenih umetnika zvučnih delikatesa. Podivljali maestro Lukač podstiče tako svoje kolege ovde na zajednički neimarski trud oko izgradnje jedne prave ‘fantastične simfonije’ džez elektriciteta, protegnute na potezu od nežnog folk iskaza a la Džoni Mičel pa sve do ‘punk’ diverzije. Za srčani udar!

Kontemplacija legendarnog australijskog trija The Necks, potpuno je međutim sa druge planete. Čulno oslobođenje, koje ovi pak majstori originalnih zvučnih vizija namah zazivaju, ne angažuje vašu percepciju toliko prema spolja poput Mikloša Lukača od maločas, već naprotiv zagovara ono introspektivno traganje kojim silazite – paradoksalno, baš uzlećući! – do samih dubina svog bića. NJihovo uzdizanje uvis klavirom, kontrabasom i bubnjevima, teče veoma polagano, doslovno dodavanjem mikrograma težine, a sve to potpuno različitim umetničkim oruđima od svih do sada poznatih, više nalik spiritističkoj seansi nego koncertu. Dovodeći vas do potpunog ošamućenja na vrhuncu, The Necks će vas odmah zatim, tokom tog istog zajedničkog jednočasovnog putovanja, bezbedno prizemljiti nazad. Bili smo u svemirskom brodu, doista, i osećamo se kao prvi ljudi koji su ostvarili soničnu komunikaciju sa vanzemaljcima.

I onda – DŽimi Tenor! Izvođenje njegovog kultnog albuma „Intervision“ iz 1997, dvadesetak godina posle, sa svojim tropskim čežnjama severnih predela i plemenskim pevom kosmopolitskih noći s kraja XX veka, deluje jednako ushićujuće kao i onda. DŽimi Tenor, sa svojim uvrnutim izgledom naučničkog osobenjaka u šarenoj odeždi, stvarno harizmatičnog potencijala da iznese neku vodeću ulogu u seriji „Most“, ovde nam demonstrira inovativno ruho u koje se obavijaju prošlost i budućnost zajedno, sa promičućim tračcima jednog retro vajkanja za starim-dobrim-vremenima, ali i uskličnicima koji trasiraju mlaznu pistu za poletanje dalje preko vidika sadašnjice. Ovaj ‘veliki prasak’ gradskog kluba i njegovi eksplozivni vasionski signali, nakon što su sve poznate matrice propustili kroz mašinu za mlevenje muzičke oveštalosti – završavaju u lekovitoj odiseji u svemiru imena „Atlantis“. Kakav spokojan završetak jedne nemirne ekspedicije u cilju otkrivanja džez dragocenosti za izbirljive.