Čudesna zvučna pisma

Obeležavanje 70-godišnjice postojanja Muzikološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti – kao prve naučne institucije ove vrste u regionu u momentu njenog osnivanja 1948. – u inače veoma bogatom programu povodom ovako značajnog jubileja, imalo je za završnicu svečani koncert u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, u celini posvećen koncertantnoj muzici srpskih kompozitora. Poređana jedno pored drugog, dela LJubice Marić, Ivana Jevtića, Vlastimira Trajkovića i Vuka Kulenovića, rečito svedoče o dubini stvaralačke misli koja je decenijama unazad bila prisutna u našoj sredini i koja bez sumnje predstavlja poseban kulturni kvalitet, povodom kojeg moramo uvek iznova da se zapitamo je li i zaista dovoljno prepoznat i (pro)cenjen od strane nas samih. Ogroman napor celog umetničkog kolektiviteta, usmeren na duhovno modernizovanje ove zemlje i njeno približavanje univerzalnim vrednostima savremenog doba, tako je ovim izborom iznova probuđen, makar na jedno veče. Naši interpretativni vodiči ovom prilikom bili su Kamerni orkestar Gudači Sv. Đorđa pod upravom Vladimira Kulenovića, kao i solisti Srđan Grujić (violina), LJubomir Milanović (viola) i Zoran Anić (gitara).

Koncert tako otvara „Asimptota“ za violinu i gudački orkestar (1986) kultne kompozitorke LJubice Marić, delo toliko moderno da je neodgonetljivo, odajući utisak da još uvek ne postoji ključ i onaj efikasan šifarnik za ovu vrstu simbola, e da bi se razumelo u svakoj njegovoj čestici namere obraćanja slušaocu. Ovaj čin unutrašnje lepote, zvučno poigravanje sa odnosom stvarnog i nestvarnog, onog što se čuje i onog što samo pomišljamo da smo u zbilji čuli, Gudači Sv. Đorđa i naročito Srđan Grujić kao solista približili su nam svojim prefinjenim pristupom koliko je to u ovom času bilo moguće. Te zavodljive oscilacije zvučnih tenzija, to rojenje bestelesnih tonskih konaca, što su nešto najbliže otelovljenju misli u trenutku odigravanja pred nama – zahtevaju ogromnu koncentraciju od svog orkestra, dirigenta i soliste. Ne narušiti ovu šumnu ustrajalost na putu uvis i, zatim, u onom zlatnom momentu doticanja perfektnog saglasja duha i njegove spoljašnje manifestacije, pokrenuti je smesta dalje, ka nekom novom pravcu traganja za onim neizrecivim – težak je zadatak u stvarnosti. Jer, ovo je muzika za budućnost, na Zemlji ili u svemiru, ko zna.

Kompleksan doprinos delu Ivana Jevtića „Ka Vizantiji …“ za violu i gudački orkestar (1984) svakako je dao solista LJubomir Milanović. Kroz energične poteze i bujnu gustinu zvuka orkestra, solo viola upravo svetli množinom kompozitorovih ideja poput sjaja dana što se probija sa sraslih krošnji kakve prašume tonova pravo na sluh, svetlucajući mikroskopskim staklićima vitraža ove temeljno izrastajuće celine, nošene pogonom temperamenta koji pluta paralelnim zonama sadašnjice i drevne prošlosti u jednom instinktivnom naslućivanju.

Zato će apsolutno prekrasna kompozicija Vlastimira Trajkovića „Arion – nova muzika za gitaru i gudače“ (1979), pleniti ponovo svojom neuhvatljivošću u krletke svakodnevnog razumevanja, dražeći čula i sve dalje ono natčulno gracioznošću samo naoko jednostavnih melodija, sa kojih nikako ne uspevate da skrenete svoju pažnju, toliko opijenu omamljujućim zvučnim materijama nekog još neupoznatog sveta. LJeskava igra tonova soliste Anića i nežno izvijenog glasa gudača u ovom nestvarnom sagovorništvu, te ona hipnotišuća igra picikata između dva violončela, ostaju dugo u vašem sećanju.

Za kraj, počašćeni smo jednom premijerom dela Vuka Kulenovića pod imenom „Užurbani koncert“ za violinu, violu i gudački orkestar, nastao pred kraj kompozitorovog života. Ta odlučnost u saopštavanju, taj nesavladivi eros u odjecima ultimativnih ritmova i njihovom intenziviranom ponavljanju do potpunog preoblikovanja na vrhuncu, najednom od Gudača Sv. Đorđa čini baš onaj perfektno konstruisan mehanizam u beskonačnom pokretu, čija se večnost izražavanja stalno ventilira energijom raskoši prirodnih sila. I njihovom uvek začuđujućom nepredvidljivošću, dodajemo. Bespogovornost gromovitog pulsa ‘krautrocka’ i Kulenovićeva čudesno osetljiva zvučna pisma sustižu se ovde upućena sa elektropredajnika čiste žudnje za životom. Protreseni smo zaista tom strujom orkestra i njegovih bodro predanih solo tumača Srđana Grujića i LJubomira Milanovića.